Просветни гласник

Цезар Франк

343

никако не с тога да би се ма чиме и ма како додворио маси која види и осећа само оно лагано што плива на површини. Његов отац, банкар по позиву, али човек који је имао амбиција да живи окружен лепотом, желео је да му два сина, Цезар и Јосиф, буду музичари. Несумњиво је да отац није ни слутио да та његова жеља има да да тако богатога плода. И мали Цезар је у музичкој школи свога родног места убрзо научио све што се могло научити у њој. Важно је, међутим, то да су се његове музичке способности истакле тако да. је његов отац одлучио преселити се у Париз да би му се син музички васпитао озбиљно и на најширој основи. И једнога дана 1835 године, Цезар Франк је постао у Паризу ученик чувенога Антона Рајха, Чеха пореклом. Настаје живот учења. 1836 је ступио у консерваториум где је студирао композицију код Леборна, клавир код Цимермана и оргуље код Бено-а, и односећи награду за наградом, изашао је из консерваториума 1841, не успевши да добије прву награду за оргуље. А није успео с тога што је обрада теме за фугу, коју је имао да импровизује, била по концепцији толико слободна, толико музикално изразита, да су стари, педантни, суви чувари утврђених шаблона, — професори, пронашли да у тој обради нема стила. Тај неуспех, међутим, није сломио енергију деветнаестогодишњег Цезара. Имало је изгледа за другу награду: Рпх с!е Коте. И он почиње припреме за тај конкурс. Али отац, чије материално стање није било сјајно, позва Цезара да прекине припреме и да дође у Белгију ради концертовања као пианиста, — а Франк је још 1837 добио, као пианиста, „велику почасну награду" на консерваториуму, и био је као готово сви француски композитори, виртуоз на клавиру, — и он је послушао оца и отишао, да се 1844 понова и дефинитивно врати у Париз, не напуштајући га више. Тиме настаје живот рада, искушења, борбе за насушни хлеб. Само, Цезар Франк је био човек гвоздене енергије, јако развијеног осећања дужности, уравнотежен, који није потонуо у ништавило живота, и који је, радећи цео дан за кору хлеба, вече употребљавао за себе. Када падне ноћ на кровове и звонике Париза; када на великим булеварима захуји онај бујни пркосно-страсни живот тога чудног града културе, традиција и површног миловања; када у мору светлости проговори крв једне расе све од темперамента и отмене безбрижности; — осамљен, у скривеном куту свога дома, седео је за послом један човек малог раста, развијена чела, жива и поштена погледа који је блескао, и ако су му очи биле скривене под густим, испупченим обрвама, широка носа и браде која се развијала под великим устима веома изразитим, лица округла, и још већма заокругљена густим залисцима, измамљујући из своје душе звучне комбинације које потичу из једног великог поштења, расипајући по