Просветни гласник

344

Просветнн Гласник

лфачним кутовима своје собе, и у велику, страсну париску ноћ, у свет, све оно што је најлепше, најидеалније, најпесничкије скривао у себи љубоморно и тајно; седео је погрбљен Цезар Франк, за кога је живот постојао у њему самоме, и за кога није постојао „крик великих булевара". Ни један дан у животу Цезара Франка није прошао б^ трага. Компоновао или не, Цезар Франк је отимао за себе свакога дана по неколико тренутака да би се повукао у себе, у своја размишљања. То је он звао: „време намењено мисли". Велику, општу, школску културу Цезар Франк није имао. Али је његов дух био врло здрав, и он је умео, по инстинкту и духом својим, да иде за великим идејама човечанства, као што је својом душом умео да иде за великом лепотом уметности. Он је читао Канта и око његових усана би лебдео осмејак задовољства када би наишао, читајући, на мисао сродну оној која се у њему крила. Он је читао Христов живош од Ренана, и то га је читао страсно, са уношењем свега себе у излагање идеја ауторових; и „има пуно разлога веровати да је на буђење прве идеје за ораториум Блаженства, поред Еванђеља, утицала и она глава из књиге Христов живот у којој Ренан, са познатом бујношћу и убедљивошћу свога стила, коментарише проповед на гори". Шта је Цезар Франк затекао у Паризу када је постао грађанин те вароши? Какав је био социални живот, а какав уметнички? Револуција је била прохујала. Било је пало и Прво Царство, и Велики Корсиканац је, као оковани Прометеј, већ био умро међу стењем острва Св. Јелене. Јулска револуција је била прошла, али се у атмосфери осећало таласање. Ближила се 1848 година. Музички живот био је сав у знаку опере. На једној страни били су представници тако зване Огапс! орега: Госек, Керубини, Лезиер и Спонтине, уз које су као млађи изданак пристајали Обер, Росини, Мајербер и Халеви. С друге стране је бујала орега согшцие специфично францускога типа, коју је иногурисао гениални Гретри, и коју су развили Монсињи, Даљарак, Изуар, Филидор, Гаво, Жаден, и други. Помпа, патос, она велика шарена лаж која, обасјана лажном светлошћу са рампе, тако мами и тако чаробно изгледа; и она весела безбрижност комичне опере обузимала је сав интерес темпераментних Француза Царства и Ресторације. Постојао је само један човек, усамљен, велики: Хектор-Берлиоз, који је тражио, и који је нашао израза и у музичким делима писаним не за сцену већ за оркестар у концертној дворани, у тако званим симфонијским делима. И док су оперски композитори понижавали уметност музике чинећи од ње слушкињу површним прохтевима масе, Хектор Берлиоз је