Просветни гласник

346

Просветни Гласник

Човек дубоко побожан, и ако не верски ексклузиван, Цезар Франк је све богатство своје душе и сву снагу своје инспирације изливао под сводовима храма Св. Клотилде. Високо горе на храму који је подигнут на витким стубовима, сакривен у мистичну полутаму, озарен шареном светлошћу која је продирала у храм кроз разнобојна окна готских прозора и која се расипала по уметнику чија је душа дрхтала у екстази, сам, сасвим сам, у мирној цркви, где из сваког кута вкри по једна верска мистерија, и где се дим из кадионица вије око стубова док верни клеме молећи се Господу, Цезар Франк је приносио своје молитве свевишњем, скрушено, понизно, са уверењем, и у исти мах са моћним, слободним изразом своје вере. Јесте ли били у католичкој катедрали ? Јесте ли чули звуке оргуља, моћне, тихе, топле и величанствене? Онда сте морали осетити Бога покрај себе. Тихо, једва чујно, као да се нешто ближи из мистичних тајни с онога света, Цезар Франк је лагано будио први мотив на коме ће да импровизује своје дело за оргуљама. Прва мисао, први дрхтај. И као паук који се, из неке таме, изненада спусти низ танку жицу испредену из рођене утробе, да би засијао у светлости и да би изаткао своје танко ткиво, и Цезар Франк је, давши први мотив, почињао да испреда из њега читав облик. Тон за тоном, боја за бојом се нижу, преплићу, стижу и сустижу, мелодијске арабеске се извијају, бујају сплетови контрапункта и рађају се све нове и новије хармоније, све сочније, силније, снажније, док у естази гениалиог надахнућа, моћно дело, та архитектура звукова, не сине из свију фрула оргуљиних, у свој разноврсности боја, од дубоких педала до високих продирних пискова, носећи душе у висине где је све сан, и јава, где је једно велико мистично царство о коме се само имају визије и које нико није сагледао ; да после сјаја и моћи изумре лагано негде и последњи тон, иза неке исповедаонице, иза уздрхталог пламена на свећи, као да је отишао у вечност, пун бола, пун скрушене туге, пун суза. Јер Цезар Франк је био душа која није умела да се радује. У њој је све било топлина, сјај или сузе. „Његова вера, она која се изражавала кроз његову музику", каже Ромен Ролан, „да ли је она увек била мир и тишина? Обраћам се свима онима којима је та музика драга, јер су они у њој могли да пронађу нешто од своје меланхолије. Ко је тај који није осетио ону скривену драму затворену у извесне музичке фразе — у оне кратке фразе тако франковски карактеристичне, које се дизаху са пуно молећиве наде ка Богу и које готово стално падаху, измучене, резигниране, окупане сузама ? Није све светло у овој души; али је светлост те душе у толико узбудљивија јер сија — у цаљини." Човек таквога срца, уметник са толико уметничког поштења, није могао друго него да буде музичар ради музике. И трећа епоха његовог