Просветни гласник

Цезар Франк

347

уметничког стварања, која иде од 1872 па до смрти — то јест до 1890, — испуњена је делима која су врхунац деловања самога Цезара Франка и која су у исти мах и ванредна музичка лепота. Ораториум Блаженсшва у 8 песалш —• коме су претходила два: Руш и Искупљење, — Самфонија у с1-то11-у, кваршеш у О с!иг-у, квиншет у а-тоП-у, Прелид, Корал и Фуга, и ГЈрелид, Арија и Финале за клавир, па симфонијске поеме Еолиди, Проклеши ловац, Џинови, Психа, затим Симфонијске вариације за клавир и оркесшар, и најзад грандиозна, монументална, шри хорала за оргуље, дела су зрелога Франка, генија који је имао ове одлике: \пре свега облик, јасан, прегледан, монументалан, архитектонски снажан; затим: племенитост и изразитост мелодијске линије. и најзад оригиналност хармонских комбинација. А све те специфично своје одлике Цезар Франк је развио на трима основама: 1) на диатоници Бетховена; 2) на полифонији и хроматици Баховој, и 3) на модалитету грегорианског корала. Снажно постоље моћно да одржи дело Цезара Франка. А то дело, извајано снажном руком генија, савршено у пропорцији и изразу, поносито се диже на томе постољу од лепоте и узвишености. Цезар Франк је фанатично волео своју уметност и, као апостол, он се борио за своје идеале стварајући, компонујући, као што се за те идеале борио и као учитељ, васпитавајући, спремајући нове нараштаје. Читава плејада најистакнутијих уметника наших дана изашла је из његове школе композитора. Али та школа је била приватна. Цезару Франку, који је на консерваториуму заменио свога професора Беноа као наставник оргуља, никада није било дозвољено да предаје и композицију на консерваториуму. Јер је Цезар Франк био и сувише јак, и сувише смео, и сувише одлучан да би му завидљивци смели поверити место са кога би он, хтео не хтео, својим радом и несумњивим резултатима тога рада имао да изрекне смртну пресуду свима традиционилистама свога доба који су, са страхом, чували своје положаје професора композиције на консерваториуму. Венсан д' Енди, Ги Ропарц, Шосон, Пјер де Бревиљ, Дипарк, Бардес, Гијом Леке, Кокар и многи други истакнути композитори наших дана су његови непосредни ученици, од којих многи, а нарочито Г. д'Енди, имају и својих ученика, исто тако чувених композитора „модерне". У делу тих уметника живи сва сугестивна моћ њиховог учитеља, кога су верни ученици звали „Отац Франк". У томе делу огледа се сва немилостива и сурова величанственост једне уметничке школе која је велика јер је победила материју, технику, која је непосредно јака јер је поштена у изразу, која је и пркосно самосвојна, коју је створио и на чијем је челу остао њен творац: Цезар Франк, а коју су наставили његови ученици, истичући Венсана д'Енди-а за свога шефа. Дуго година усамљен, повучен у себе и посвећен својим интимним уметничким сновима, Цезар Франк се после катастрофе коју је прежи-