Просветни гласник

348

Просвегни Гласник

вела његова нова отаџбина 1870 године, изненада тргао, и сишао је у свет. Узео је био, са Бизеом, Сен-Сансом, Лало-ом, Видором, Теодором Дибоа, Масне-ом, видног удела у борби за идеју латинске музичке културе као члан тек основаног Националног Удружења. Преданост у борби га је брзо понела у прве редове, и он је убрзо постао и председник младог, срчаног и одлучног удружења, усредсређујући, енергичан као што је био, у својим рукама све конце снажног и брзог развитка музике специфичног француског обележја. И од тада француска музичка култура, дотле претежно драмска, постаје диференцирана, и композитори се подухватају, као и сам Цезар Франк, обраде свију музичких облика, од обичне песмице, Сћапзоп, до компликованих симфонијски, оркестарских концепција, које је до тога доба готово искључиво био неговао Хектор Берлиоз, не напуштајући никако компоновање бинске музике, оперске или музичко-драмске, јер Француз не може без позоришта. И Цезар Франк, тако изразито апсолутни музичар, и то апсолучни музичар чак и онда када залута на поље програмске музике типа који је дао Берлиоз, и Цезар Франк је платио свој данак сцени, позоришту. Пред крај свога живота компоновао је две опере: Хилда и Гизела. Али ма да у овим партитурама има пуно ванредне музичке лепоте, обе су са драмске тачке гледишта промашиле, подбациле. Јер Цезару Франку је недостајала „жица драматичара". Он је био и сувише моралан естета да би могао да пристане на то да, радећи оперску музику, спусти свој талент до степена који годи маси, — а оиерски композитор мора тако да ради ако хоће успеха. Он је и сувише високо носио свој идеал, да би га могао спустити до оних који миле по земљи. Поносит, али скроман; јак, али ненаметљив; дубок, али разумљив, он је остао победник на пољу, апсолутно музичког стила и на пољу црквене музике најплеменитијега кова. И када је 8 новембра 1890 год. умро, он је заклопио очи миран, уверен да је своју мисију.овде на земљи извео до краја. Јер ниједног тренутка није био окаљао свој светли идеал, и јер је за собом оставио своје ученике да тај идеал предаду будућим нараштајима. Његово дело данас је својина културнога човечанства. Оно је један беочуг у ланцу који се протеже од Баха преко Бетховена до наших дана. И оно је основа за даљи развитак. Јер је засновано на најпоштенијој интуицији, строго је у изради, слободно у концепцији, али спонтано и логично слободно, и моћно је, јер је саздано на граиитном постољу поштене уметности. МИЛОЈЕ МИЛОЈЕВИЋ