Просветни гласник

352

Просветни Гласник

Дижонски професор Пере, поред уредно вођеног записника трусова који су се дешавали за време његова живота, израдио је и зборник записа о свима трусовима за 15 векова у назад, Он је тражио да докучи да ли на постанак трусова утиче клима, годишње доба или које небесно тело, па му се учинило да утицаја могу имати мене месеца и дебљина земљине коре. Али су ти закључци несигурни, и предвиђања немогућа, јер за те подземне радње још нема закона. У Француској нема активних вулкана, али су њени научници први доказали да их је било недавно, пред садашњом геолошком периодом: то је учинио прво Гетар (1752 г.); а Демаре је (1763 г.) израдио тачан опис њихов и њихових лава. Овај је доказао да су европски базалти вулканскога порекла и тиме прекинуо дуготрајни спор који је о томе питању водила немачка школа. Његови су радови били тако детаљни и прецизни да је он своје упорне противнике често кратко одбијао речима: „Идипавиди!" Ствар је одиста очевидна, али требало је да је неко први јасно види. За познавање других угашених вулкана заслужни су даље Фожас де Сен Фон, Монлозије, калуђер Сулави. Француски геолози Кордије, Вирле, а нарочито Констан Прево, оборили су хипотезу Леополд фон Буха да су вулкански конуси постали издизањем, као друга брда. Француски су научници проучили померања морских обала око своје земље, и тачним нивелманима утврдили су осцилације обала у Скандинавији, што је неопходно потребно и за решење спорног питања: да ли се тамо копно издиже или се море спушта. Шарл Сент-Клер Девил и Фуке врло су брижљиво проучили гасове који избијају из садашњих отворених вулкана и утврдили су правило по коме се састав тих гасова и управља према топлоти лаве из које избијају. Науку о узастопном стварању слојева, Сшрашиграфију, у Француској су започели, при крају 18века, Гетар и Лавоазије, ако не рачунамо оне мале податке што се налазе расејани по чудноватоме спису самоука лончара Бернара Палиси из 16-ог века. Жиро Сулави је 20 година пре Виљам Смита, оснивача Стратиграфије у Енглеској, показао како су окаменотине размештене по слојевима не географски већ по њиховој старости, што је било прво правило Стратиграфије. У почетку 19 века ову науку утврђују Александар Броњар, Кивије и Ламарк, који су сви радили у Парискоме Басену. Ти оснивачи стратиграфске Геологије радили су и прве геолошке карте и профиле, а како су имали и врло продуктивне непосредне следбенике као што беху Дорбињи, Даршијак, Баранд, Вернеј, то није чудо што се и Стратиграфија дуго сматрала као француска наука. Своје искуство у одредби и класификацији терена, француска је школа предала и Немачкој, прво