Просветни гласник

372

Просветни Гласник

Сећање и мишљење су, као што смо видели, нераздвојни. Мишљење је утврђивање односа који постоје међу психичким садржајима. А најважнији такав однос је сличност, одн. једнакост. Без тога не би били могућни ни најпростији интелектуални процеси, као што је чулно опажање, одн. чулно упознавање, т.ј. идентификација старих (ранијих) и асимилација нових садржаја. Само извесне форме сећања (сукцесивне асоциације) могу каткад, у душевним поремећајима, бити потпуно пасивне, механичне, аутоматске везе садржаја (често по најповршнијој сличности, без икаква смисла), те се не могу назвати мишљењем. Што се тиче осећања, она су најважнији фактори душевног живота, јер су увек у нераздвојној вези с процесима мишљења и воље, с целим нашим Ја. Сва неодређеност психичких процеса и долази од несталности осећања, о којима, баш због те несталности, не знамо много. То долази отуд што су осећања, нарочито дубља, јача осећања, тзв. афекти или емоције — или, српски, узбуђења — у најтешњој вези с телом 4 ). Законитост која у њима влада, није нам позната. Знамо само извесне најопштије правилности у њиховом току. Знамо нпр. да су осећања врло нестална, променљива, да у истом облику и истој јачини не могу да трају дуго, јер их навика отупи, да чак лако прелазе у супротна осећања, итд. Осећање и навика су супротности -). Међутим навика, коју можемо схватити само физиолошки, постаје тако рећи органском, телесном потребом. Отуд оно што је привидно постало потпуно индиферентно, може, у недостатку, дејствовати силно, као потреба за храном и ваздухом. Страсти су само зато тако моћне што постају таквим потребама. што продиру тако рећи у крв и месо. Међу условима постанка осећања играју врло велику улогу физиолошки процеси. То нарочито важи за афекте. Физиолошки процеси нераздвојно прате афекте и великим делом улазе у њихов састав, појачавајући их. Нпр., ако човек, по спољашњим, тзв. изразним покретима, опази да се збунио, он се збуни још више. О постанку тих физиолошких пратилаца афеката не знамо много. А то је једно питање и за Психологију необично важно већ и због свог огромног практичног значаја. Кад бисмо знали све услове, одн. узроке тих физиолошких појава, ми бисмо их могли и отклонити, а тиме бисмо, ако не отклонили, оно бар знатно ослабили одговарајуће афекте (нпр. страх, гнев, тугу, сексуалну љубав и др.). Ј ) За разлику од највиших, чисто духовних продеса мишљења и воље, осећања су израз везе духовних и телесних процеса и у том смислу, као и чулни осећаји, тако рећи психофизиолошки процеси. Израз „душевни" има у популарној Психологији у главном исто значење као и израз емоционални (осећајни). А то је донекле тачно, пошто се под душом обично разуме „чист" дух у вези с телом. 2 ) В. моју студију „Аутоматизам у душевном животу" (у Проазешном Гласнту, бр. 3-8, 1922).