Просветни гласник

389

Они постају вође и саветодавци повереној им младежи, и прате их место кроз живот. Школа је право огњиште моралног живота; њен васпитни утицај врши се истовремено лекцијама и целом средином у којој се ученици налазе. Ова два цитата допуштају такође да себи доста тачно представимо друштвени сталеж којем припадају учемици. То су већином (за две трећине) синови имућнијих поседника, али има у клупама Виших Школа и иростих сељака, па чак и надничара којима држава понекад даје стипендију. „Живећи тако у заједници, каже Г. Пулзен, директор школе у Раслингу, они се узајамно упознају; то изравњава сталеже и укида друштвене предрасуде: ја сам видео у обичном животу лепе последице тога, у погледу понашања поседника према надничарима и господара према слугама". У том васпитавању, велика је пажња обраћена на гимнастику Лингову шведску гимнастику — и на песму. Колика васпитна снага у онпм ритмичним речима које се за цео век урежу у памет. које за увек уђу и у најдубљи, тако рећи несвесни кутић нашег мозга! Колика друштвена веза! Може се рећи да су црквене, патриотске и Грунтвигове песме, понављане за последњих шест година у црквама, школама и свима данским колибама, образовале националну душу. Без сумње да' се чудите што не видите 'никако земљорадњу у програму ових сељачких школа. Има у Данској одличних земљорадничких школа, четрнаест на број. У њих се улази мало доцније него у Више Школе, и Више Школе снабдевају земљорадничке школе најбољим њиним ученицима. Две земљорадничке школе спојене су, из локалних разлога, са двема Вишим Школама, али оне у опште немају ничег заједничког. Земљорадња је једна техничка настава, а Виша Школа не може и неће да има ничег техничког. У њу сељак не иде зато да би научио свој занат, већ да би се уздигао, помоћу духа, изнад свог заната и да би узео учешћа, помоћу мисли, у националном животу, у свим његовим облицима, и у општој светској цивилизацији. Пошто је пре свега циљ да се отвори дух, да се изазове одушевл,ен>е и да се пробуди размишљање и морална свест, то је овде главно, као и другим школама, али овде више него другде, не оно што се предаје, већ како се предаје; не толико програм колико насшатшк: ' сваки васпитни утицај је личан. Потребно је да је наставник обдарен за тај позив, наиме да је обдарен ^ростом, приступачном и привлачном речитошћу, и да има топлину ^оја се преноси на слушаоце. Сће поп агс1е, поп шсеп<Је, што не гори, и не пали, каже галијанска пословица. Никако књига, ни диктираних предавања! Жива, изговорена реч и њен суптипни магнетизам, ето оруђа образовања у Школи живе речи, како ју је називао стари Грунтвиг. Он ју је звао такође Исшоријском Школом,