Просветни гласник

394 Просиетни Гласник

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ (Крај) Горски Вијенац владике црногорског Петра Петровића Његоша. Осмо издање с коментаром Милана Решетара. Издање С. Б. Цвијановића, Београд, 1923 г. 18. — Ст. 736: Но си с краја почео тањега. — „Почео си говорити о ситнијим стварима, док знаш да је л\ного тежи узрок с којега се окуписмо". — Турци нису могли знати прави циљ скупштиие, ш; зашто их зову, јер се скупштина скупила „под видом да мире- неке главе", и они одмах о томе гточињу и да говоре. Ни кнез Роган, који им ово говори, не претпоставља да су знали, јер вели: Ефендија, ши угонета (ниси погодио) око и1ша се ово сакупило, но си с краја .... Колико су Турци били изненађени кад су им казали зашто су нх- звалп, види се из ст. 964—7. 19. — Ст. 772—4: Али тице те су најслабије лови свјсшлосш лисичијех очих, него орла кријући гледају. — Г. Р. мисли да лисице орла кријући гледају, јер га се боје. Ја пак ове стихове овако разумем: У светлост лисичих очију тице (кокоши) које су најслабије слободно гледају не слутећи опасност, и тако пропадају (лови их лисица), али орла оне кријући гледају, јер одмах осете опасност. Лукавим, дакле, иачином лакше се слаби дају уловити него силом, јер се испред ње склањају. Да је овде говор о орлу и кокоши," а не о орлу и лпсици, види се и:> ст. 804: за кокош ше и орла нс пишам. 20. — Ст. 788—9: 1\ад вјешрови и мушни облаци дријемају у морској тамници. — Да не буде овде Његош мислио на Еолову тамницу ветрова, јер он (ученик Симин) иначе чешће оперише с митологијом? 21. — Ст. 861: Часне двоје иостах да посиште. — Не зпам .зашто је Г. Р. место божићнег поста (како је у ранијим издањима) ставио у ово.м Госпођин. Часни је пост управо само један, ускршњи, али после њега најважнијн је божићни. Знам позитпвно да Црногорци слабо посте Петров пост, а јамачно им Госпођин није важннји од божићњег. 22. - 1017: Вјера турска поднијет. не може да се хаба доклс глава скочи. — Ја не знам по чему Г. Р. глаголу хабати даје значење каљати („да им се чиста н.ихова вјера окаља хришћанством"). Вера илн се држи, и онда нема шта да се каља хришћанством; али се напушта и прима хришћанство, и онда је више нема: нема, дакле, шта више да се каља. Хабаиш значи хаљину или неку ствар ношењем или употребом покварити, учинити неупотребљивом, упропастити, и према Томе овај би стих значио да Турци не могу допустити да им се вера поруши. упроласти, да је се одрекну, докле је главе па раменима.