Просветни гласник

бтаџбина

575

одлучују више сами о рату они који чине да се убијају други; о њему решавају и сами они који гину. То је изменило све. Ратови бивају све ређи и ређи. И саме владе проповедају мир, воле га или се претварају да га воле; оне закључују уговоре арбитраже, а већ је скициран и интернационални савез. Изгледа да се човечанство организује за мир. Драга моја децо, ја сам од оних који искрено поздрављају ове напоре. Ја не мислим да су они химерични. Сигурно је да се смаљује број оних који воле рат, сигурно је да га се многи гнушају, а да га се сви боје. Рат је у опадању; радити против њега значи радити за будућност. Али ја исто тако знам да нећу дочекати да видим помирено човечанство, па чак да га ни ви нећете видети таквог. Требало је да протеку векови па да се из провинција састави једна краљевина Француска; ко би нам могао рећи колико би векова требало да прође па да се састави, из најразноврснијих народа, једна нација која би се звала човечанство? Чак и међу народима који се називају најобразованији, мир није осигуран. Пре неколико недеља говорило се, једино због Марока, само о рату међу европским народима. 4 ) Чак и у Европи још има владара — истина не много и не за навек, али треба схватити наше доба онако како јесте, — владара који имају моћи да поведу рат и да укажу прстом место где он треба да се сручи. Али рат се може појавити и друкчије, а не само по ћефу једнога владара. Не заваравајмо се извесним говорима које цео свет понавља. И ја сам малочас сам говорио о комуникацијама које мешају народе. Беседници, доиста, славе лепоту те свеопште измешаности и додира. Они указују на облаке паре и дима који се издижу изнад вода и земаља. Али... под том паром и димом клизе и крстарице и торпиљери. А на железничким вагонима читам цедуљице за смештај: 36 војника, 8 коња. Најохолији од владара који још владају по милости Божјој, поред осталих брига стара се да осигура трговину својих поданика. Његов царски шлем штити њихову робу. Није баш тако истина да је трговина мирољубива; ако би се она надала бољим пословима, она ће једног дана претпоставити рат миру, ма да и у миру ради добро. Најзад, децо моја, одавно је свет навикао на рат, и одавна је укорењен национални егоизам. У нама су инстинкти који спавају, али који се наједанпут могу пробудити. Не, не, ја нећу дочекати да видим измирено човечанство, а ни ви нећете. Ви ћете продужити да живите, као што и ми живимо, под режимом разних отаџбина. Онда се поново намеће питање: „каква треба да су осећања и односи између појединих Отаџбина?" А на ово питање надовезује се и друго једно: „каква треба да су наша осећања и понашање према нашој Отаџбини ?" Ја сам готово одговорио на ова питања.

!) Говор је држан у 1905 години.

Пр.