Просветни гласник

574

Просветни Гласник

продужити. Велики посао наших отаца, још од искони, успомена на њихов рад и на њихове мисли, споменици њиховог духа, наш језик, наш дух, наш начин разумевања и схватања живота, то је — са богатом лепотом наше земље, са благошћу нашег поднебља, са песничком разноврсношћу иаших предела, нашим маглама на Северу и азурношћу на Југу, са нашим гордим планинама и нашим лепим плодним равницама, нашим модро-зеленим и плавим морима — то је наше богато наслеђе, то је Отаџбина, кћи природе, кћи нашег духа. Али ваша Отаџбина није једина на свету. Вас опкољавају друге отаџбине, које су створене друкчије него ли што је створена ваша, лакше, као Немачка и Италија, брже, као Енглеска. Оне су створиле своје законе, своје нове језике, своју литературу. Свака од њих је, као и Француска, изразила своја осећања и своје идеје о природи и човечанству. Свака од њих има свој дух, који је друкчији од нашега духа. Сваку од њих воле њена деца, као што Француску воле њена. Како треба да осећају и да се понашају ове отаџбине једна према другој? То је питање које у овај мах занима, распаљује и дели духове. Читаве векове то осећање била је мржња, а опхођење рат. Изгледало је да се не може волети своја Отаџбина а да се не презиру отаџбине других. Истина је да је рат био неизбежан у време кад су биле неодређене границе између држава које још не беху формиране. Рат је био често природна појава великог прираштаја становништва и начин ограничавања државе. Због државног разлога нашао се тако подржаван природни инстинкат насиља који се налази у нама, јер човечност није природна људима. Рат је постао једна од државних функција. Краљеви су се рађали као војсковође, а људа као њихови војници; многи су бирали рат као занат и зараду хлеба. Одржавана је силна војска и ратовало се да би се запослили наоружани људи. Године мира изгледале су као празне године. У осталом, није их ни било много; од 72 године колико је владао, Луј XIV ратовао је скоро пуних 50 година. Међу побудама за ратовање код некадашњих ратобораца, налазили се, са политичким интересом, охолост, задовољство и навика. То је све страшан период у историји човечанства; данас, он нам изгледа варварски. Зашто ? Други обичаји су настали. Наш велики XVIII век проповедао је идеју човечанства и указивао колика је вредност човекове личности. Војничка епопеја Револуције и Царства указала је Европи потребу и љубав за миром. У свим земљама, рад је узео огромну интенсивносг, а рад воли и хоће мир. Трговина и брзе комуникације измешали су народе. А затим, готово у свима земљама, војнички занат замењен је војничком дужношћу, а професионална народном војском. А затимјош, данашње владе имају да воде рачуна о јавном мњењу, а готово све одговарају народном представништву. Ево у чему је велика нована: не