Просветни гласник

Отаџбина

573

између Пикарђана, Бретонаца, Гаскоњаца, Провансалаца и других, било је то што су имали истог господара. Наши оцеви постали су сви Французи, јер су сви били поданици француског краља. Прва национална заједница била је у томе што су се сви заједнички покоравали. Цео један народ заинтересовао се краљевим поступцима заједнички, наши оцеви су доприносили у ратовима својим новцем и крвљу. Краљева победа или пораз радовала је или цвелила целу краљевину. Исте емоције су се осећале у исте часове. У Француској је била једна национална осетљивост. У исто време, заједница се манифестовала и великим радовима духа. Француски народ створио је француски језик. Што ми данас говоримо језиком који је најлепши на свету, то је зате што су се наши оцеви много трудили кроз толики низ векова да га начине лепим. На нашем језику наши оцеви су изражавали своја осећања и своје идеје. Литература, то је као општа исповест једног народа: он у њој изражава све што мисли о човеку и о природи. Француска литература изразила је особени француски дух и карактер. Од политичке заједнице она је створила моралну заједницу. Дуга, врло дуга времена, француски дух био је у сагласности са краљевим духом. То је било због веровања Француза да је краљ био Божји војник на земљи, и да га је требало волети и служити му као што се воли и служи Бог. Мали републиканци, вама је тешко разумети ово осећање. Видите, свако време има своје обичаје, које потоњи нараштаји не разумеју. Заблуда је не хтети разумети да су ти обичаји некада имали свој разлог опстанка, као што је заблуда хтети оживети их поново кад су већ мртви. И заиста, дошао је један дан када су се краљ и Француска посвађали. Краљ је хтео свађу. Он се чак узјогунио толико да је хтео свађу, јер стрпљење наших оцева било је за дивљење и тако дуго, тако дуго! Народ је трпео сваковрсне злоупотребе: неједнакост, неправду, деспотизам. Народ је протестовао, али није био услишан, онда је народ протестовао гласније, и схватио је француски идеал слободе, правде и човечности. И тако дође француска револуција. Са краљевим падом падоше и касте и привилегије које су давале особене повластице у народу. Сви Французи подједнако су учествовали у отаџбини, која би проглашена за једну и недељиву. Француска је, тада, непосредно волела саму себе; али шта је волела изнад свега више у самој себи? Њен велики идеал правде, слободе и човечности. Зато је имала права да воли саму себе, као што се и волела, страсно. Наш револуционарни патриотизам био је једно од најлепших осећања које је историја познала. Драга моја децо, наша Отаџбина није само један простор земљишта, то је једно човечанско дело, започето од пре толико векова, које смо ми прихватили и продужили, и које ћете и ви прихватити и