Просветни гласник

582

Просћетни ГласЛик

од стране једнога краља. Али Војислав није пристао да најдраматичнију и пуну живога ефекта сцену избрише, те тако му драма би враћена. Озлојеђен овим, он, у првом узбуђењу, узе рукопис, и пре него што сам успео да га задржим, баци га у разбукталу пећ. Једва успех да из пећи извучем први чин драме, који сам сачувао. Тај чин је он доцније штампао у Ћурчићевој Србадији. * Поред песништва, коме се целим бићем својим одао, Војислав се интересовао за јавни живот унутарње политички, више посматрајући и размишљајући него ли активно суделујући у њему. Ако је и симпатисао радикалној странци, он се није јавно обележавао, нити је улазио у партијску дисциплину. У свима тадањим политичким странкама он је запажао велику дозу демагоштва, ситничарске спекулације, или чиновничке корупције, што се све није слагало са његовим идеалистичким схватањем. Само у патриотским покретима и организацијама узимао је жива учешћа. Тако је он био један међу главним заточницима и организаторима Уједињене Омладине, којој је он обележио програм и путеве у своме говору приликом отварања првога збора. При стварању патриотске лиге „Велика Србија", он је био један између најодушевљенијих покретача и поборника у тадањој Омладини. Има и неколико његових политичких чланака пуних патриотских мисли. Међу тим чланцима — ако се не варам — био је први онај написан приликом прогласа Краљевине. У томе чланку Војислав је сложио сву своју иронију на један политички акт којим се колиба свечано прокламује за палату. Но сав тај журналистички посао беше споредан: Војисављево је тежиште било у чистом песништву. По духу своме Војислав је био прави аристократа. Као демагоштво у политици, тако му је и свака вулгарност у животу и разговору била одвратна. У томе је потпуно сличио нашем оцу. Волео је ненамештену и неусиљену отменост језика и мисли; духовита шала, која му је ишла од руке, била му је вазда одмерена; свака духовитост, па ма колико била велика, ако би залазила у вулгарни цинизам, била му је одвратна. Зато му је Стева Сремац био најомиљенији друг, јер је у његовој духовитости налазио прави израз своме укусу. Сремац је са великим уживањем избацивао у присуству Војислављеву своје духовите оштрице, само да би чуо и гледао како се Војислав смеје. Тај смех био је необично симпатичан и пун неке искрености. Сремац се, по смрти Војислављевој, често сећао тога смеха и говорио како никада још није уживао у смеху смејача, као што је уживао у Војислављеву. ДРАГУТИН Ј. ИЛИЋ