Просветни гласник

Оцене и Прикаби

585

млад човек, који ломи своје инстинкте, угушује своје наклоности ка лаком уживању и окива своју енергију за напорни рад, може, кад добије прву победу над собом, рећи као епирски краљ: Још једна оваква победа, па сам пропао ! Много мање труда стаје научити вештину удварања онима горе и ласкања онима доле. То доноси бољу ренту а захтева мањи капитал. Висока моралност, то је добро које се да ретко пласирати, па и тада без велике камате. Сем тога, баш и да моралан човек дође до среће у савременом друштву, зар је може уживати кад око себе, иза себе и испод себе, осећа гамизање несрећних? Емерсон је имао потпуно право кад је рекао: „Ничија срећа не може постојати крај несреће других људи". Значи ли то да не треба читати ове књиге? Не, ни у ком случају. Оне могу помоћи, у извесној мери, да створе ваљане појединце. Тим појединцима добро морално одгојеним, са снажном вољом и храбрим срцем, неће бити тешко да напусте своју „сјајну осамљеност" на коју их упућују индивидуалисти-моралисти и да се баце у велику и вечну борбу подвлашћених и повлашћених, стајући уз прве а против других. Јер зашто би се човек морално васпитавао ако неће да пружи помоћ онима које живот и друштвена организација држе далеко од сваке личне угодности, од извора интелектуалног напајања и од сваке могућности за добро морално одгајење! Не чинити зла, то није ништа; чинити добро појединцима, није много; треба се борити активно против зла и против свега и свакога ко зло чини или га омогућава... Књига Ферстерова мала је, нешто више од три табака на дванаестини. И крај све те краткоће, она има петнаест одељака. Јасно је да су сви они рађени овлашно, у најкрупнијим потезима, с мало примера, више аподиктички него експликативно. То су као добри савети оца у породици, исказани зими, уз топлу пећ, после добре вечере, у најбољој намери и са оптимистичким расположењем. Ко може да послуша те добронамерне савете, нека му је са срећом! Ко не може да се по њима управља, нека им не одриче сваку вредност; ко неће да их се придржава у евом животу, нека их бар не исмејава. Ферстер их је дао од свега срца, и чах и кроз нешто рогобатан превод читалац осећа извесну топлину и срдачност. „Добра душа, овај Ферстер", мора рећи сваки читалац, ако није сноб, егоист или секташ. Не мора човек све примити што Ферстер препоручује, али ваља пратити са симпатијом његову тежњу да се не огреши у давању савета. Кад он развија познату изреку: „Говор је сребро а ћутање је злато", он јој не даје оно практично значење које она има у активном животу. Њен је прави смисао у овоме: треба умети ћутати и онда кад би била дужност говорити. А Ферстер јој даје други, више моралан смисао, и не забрањујући изречно људима да говоре против зла у друштву, саветује им само да не троше речи на своју штету а без ичије користи. Ферстеру није задатак да спрема апо-