Просветни гласник

584

Просветни ГлаСник

И сами индивидуалисти-моралисти често дају чудне савете, намењене за данашње стање друштвене неједнакости. Кад један од њих саветује трговца како да ради, па да победи своје конкуренте, он заборавља да су и ти „конкуренти" његови читаоци, те да и они могу послушати његов савет. И ако се сви тако спреме за победу, како их саветује моралист, онда неће бити ни побеђених ни победилаца, или ће савет моралисте бити добар само за једне а за друге не. А то већ није прави морал који једне води победи а друге поразу... И Ферстер има такву омашку. Васпитање воље, вели он, има важност „нарочито за управљање другим људима". Али ако и ти „други људи" раде по упуствима Ферстеровим, они ће и сами васпитати своју вољу, и тада неће допустити да други управља њиховом вољом. Ферстерово гледиште није алтруистичко крај све његове привидне моралности: оно претпоставља да се један од многих уздиже снагом воље и да управља другима, чија воља није ни развијена ни васпитана. А тај морал који доноси користи изабраним појединцима а оставља читаве масе у потчињеном положају, нити је висок ни одабран... Без сумње, понеки савет Ферстеров, по каква поука Вагнерова, извесне идеје Емерсонове, по што шта из Беџота и Пајоа, чак и из Смајлса, могу бити у извесној мери корисни за појединца. Али би било боље од тих мислилаца да су своје способности и своју радну енергију утрошили на критику данашњег друштвеног система, уместо што их расипају на индивидуална упуства. Као што винограду не помаже молитва него мотика, тако и стварању карактера много више доприносе друштвене реформе него морално уздизање појединца. То обоје стоји донекле у вези, али за друштвене реформе нису једини радници моралисти, него и они који су изложени патњама, и они које распињу амбиције, и други који имају неодољиве тежње за променама, или који се надају већем личном успеху у новом стању и у другој организацији друштва. Треба да моралисти доврше своју мисао и да кажу како људи високог морала и челичне воље треба да употребе те своје велике и сјајне особине. Не треба ставити свећу под лонац, ни остављати снажне енергије да се троше искључиво у личном, породичном и пословном животу. Није довољно моралисати само себе, него се треба борити против социалне неједнакости, политичке неравноправности, економске зависности слабијих класа, нагомилања богаства у руке малог броја, концентрисања власти на узак круг. Јер, најпосле, зашто би се човек морално васпитавао и снажио своју вољу ако не да тиме послужи ослобођењу, уздизању и напретку својих ближњих, своје нације и целог човечанства? За лично благостање не вреди претрпети све напоре и самоодрицања која захтева челичење воље и снажење карактера, јер се најбоље године потроше да би се при измаку живота могло угодније живети. Такве победе над собом личе на Пирову победу. Сваки