Просветни гласник

13*

Естетичко васпитање и националне значенитости

195

тичког него и интелектуалног васпитања. Она се у нас сматра као сасвим подређен предмет, и ни у ком погледу јој се не поклања јача пажња. Најгоре је што наставници већином одабирају само даровите ученике, па с њима раде, а остављају без икаквог вежбања оне за које је, због слабијег или још довољно неразвијеног музичког слуха, баш најпотребније да им се слух вежбањем развије. Али се ту бар можемо тешити тим што ни на страни није боље. И на страни се туже да немају правих учитеља певања ни школованих музичара; да у школи, ко има музичкога слуха, мора певати други, ко нема, први глас; да је јако викање без израза модулације јако раширено, и да се не може одмерити колико је гласова тим искварено; да се учење нота оставља случају; да већином нема ни помена о уметничком схватању певања; да се готово све оставља приватној настави; с тим се опет запоставља сиротиња, која нема средстава за приватну наставу, а то се запостављање ни чим не да правдати. Није много боље ни с цртањем, које је нарочито важно и стога што се да веома лако довести у везу са свима предметима; у нас се то редовно пропушта, и тако пропушта најбоља прилика да се сви предмети оживе, а и за цртање изазове јача заинтересованост. Учитељи цртања у нас већином нису учитељи цртања но уметници, или они који то теже да постану. Ово до душе не би морало бити сметња: никако не може шкодити настави ако је учитељ једнога предмета, веома важнога за естетичко васпитање и васпитање у опште, уједно и уметник. На против. Али тај уметник у овом случају треба да има и педагошкога такта, и не сме осећати да га рад у школи одводи од посла за који се сматра да је позван у првоме реду. Осим тога, у нас је још веома јака струја и против тога да оцена из цртања утиче на прелажење у виши разред. Међутим, без овога се не може, ако хоћемо да се цртању у настави да она вредност коју оно својом образовном садржином заиста заслужује, — иначе ће увек бити подцењивано и од учитеља и од ученика. Уз то иде и оправдана тражња да се цртању (и моделовању) нађе места у свим разредима, од најнижега па све до највишега. И не само то, него да се оно протегне и на све предмете, и не остане само један наставни предмет него постане насшавни принџип. Оно може и говор заменити и бити бољи и одређенији одговор на многа питања него речи. Јер не постоји ни разлог да је цртање ствар само дара, те да се стога не може од свих ученика тражити, нити подједнак успех у њему захтевати. Прво и прво, подједнак успех не тражимО ми ни из осталих предмета, и ту имамо класификацију- ученика према њиховој даровитости и труду, а друго, за схватање многих апстракција, н. пр. математичких, тражи се такође дар, па их ипак ми од свих ученика тражимо, и према томе како их савлађују, оцењујемо. И као што увек, код свакога предмета, тражимо један