Просветни гласник

Једна приватна основна школа у Србији у првој поли XIX столећа 297

ако би преди собоју краткое н имали. Нпр. р%ка, гогђ, исно". Троегласнал: „Сија происходјат, когда писменем к>, ж последујет краткое н. Нпр. Благод^ћи, вок>и, творжи". Затим се прелази на согласна слова, која се деле на: простаја и сложенаја Сложена су разделимија (нпр. лл, нн, рс, км, итд.), и деле се ако стоје између два салвдгласника, и неразделимаја (бл, ст, вр, мл, итд.), која се не деле кад стоје између два самогласника. После овога прелази се на изговор самогласника, па на срицање. Том приликом говори се о слоговима. Одељком о читању завршава се први део. Интересантна су правила о интерпункцији и добром читању. Тако, запјатаја (,): „При сеј удержајем глас толко долго, колико изговорим: једин"; точка со запјатоју (;): „При сеј удржајем глас толко долго, колко изговорим: једин, два"; двојеточије (:): „При сему удержајем глас толко долго, колико изговорим: једин, два, три"; точка (.): „... толко долго, како изговорим: једин, два, три, четири"; почивателнаја (—): „При сеј удржајем глас должајше, во јеже би слишатељ к размишленију времја им%л". Сем тога: а) „При запјатој, точце со запјатоју, и двојеточији премењајем мало глас; при точце же отпушчајем глас. б) При разделителној или папараграфе (§) начинаем нечто низким гласом, котори потом растет. в) При вопросителној (?) в црквених же книгах (;) повишаем несколко глас. г) При звателној или удивителној (!) употребљајем силни и непоспешни глас. д) При вместителној [::] () внутр тоја содржимое мало низже и скореје читајем. е) при вносителној ("„) читајем вишим и креплшим гласом. ж) при приметителној (*) читајем ниским и непоспешним гласом." Да би се добро читало ваља: ,,а) да свја в једном реченији находјаш часја писмена јасно и порјадочно произношајем. б) да при произношенији слог ударенији опасно набљудајем. в) да природни и умерени глас употребљајем. г) да читаемоје порјадочним удержанијем и измененијем гласа при отених знацех, и и точним изображенијем страстеј вразумително творим". „1. Гнев взискујет возвишени, скори и силни глас. 2. Љубов взискујет благоугодни и умилни глас. 3. Страх взискујет безсилни и трепешчушчи глас. 4. Печал взискует ослаблени и дремливи глас. 5. Ненавист взискујет сурови досадителни глас. 6. Весеље взискујет жив и бодр глас. 7. Сожаленије взискујет непоспешни и сетујушчи глас". Да се човек усаврши у што бољем читању, аутор Руководства препоручује: да се вежбањем у дело приводе правила читања; да се слушају она лица која правилно говоре, па да им се у читању подражава, и да се најзад пажљиво прочита све оно што треба јавно прочитати, „и на разум списатеља позор да имајем".