Просветни гласник

300

Просветни Гласник

званични лист за Херцеговину Неретва. Уређивао га је Мехмед Хулуси. Излазио је скоро годину дана. 1 ) Неретва, Босански Вјестник, Босански Пријатељ и Сарајевски Цветник престали су још пре окупације. Само је Босна дочекала окупацију. Аустријска је влада претворила вилајетску штампарију у „цесарско-краљевску владину тискарну", а Босну у Босанско-Херцеговачке Новине, које су излазиле до 1881 године као званични орган са немачким и српским (латиницом) текстом. Од 1881 године претворене су Б. X. Новине у Сарајевски ЈЈист, који је излазио све до пропасти Аустрије (1918 год.). Аустрија је гледала особитим очима на штампу и јавну реч. Знајући добро важност штампе и јавне речи, а желећи да народ држи што је могуће даље од обавештености и просвећености, Аустрија је настојала да домаћи елеменат не дође до своје јавне речи, или, ако већ дође, да дозволи само такве листове који ће ширити назоре режима и пропагирати лоајалност. Новине и часописе могли су покренути само елементи систему потпуно Аоуздани. Писати у штампи могло се само оно што власт дозволи и што је њој по вољи. Зато су први издавачи и уредници новина предусретани од народа с неповерењем. Издавање новина зависило је од нарочите концесије, која се издавала само онда кад није било, како се каже у званичном Извештају о управи Босне и Херцеговине за 1906 годину, „против тенденције листа, као ни против повјерљивости издавача и од њега именованог уредника, никакве сумње јавне нарави". Јасно је шта то значи преведено на обични језик. Осим тога, концесија је била везана за пристанак на превентивну цензуру — чувену аустријску цензуру. Први отисак (ВигзЈепаћги^) појединог броја листа слат је на цензуру влади у Сарајеву или политичкој власти у месту, ако има за то овлаштење од владе. Влада или делегирана власт означи шта сме, а шта не сме изаћи у листу. На место забрањеног текста мора се ставити други текст, јер белих празнина није смело бити. Свака, ма и најмања грешка у томе, повлачила је за собом казну или забрану листа. Власт је имала право да у свако доба обустави који лист, не наводећи разлога. Уређивање новина под таквим приликама, где је над њима стално висио Дамаклов мач и где се на цензуру морало чекати по више, а каткада и по 15 до 20 дана, било је врло тешко, незахвално и рискантно. На цензури прецртани текст морао се заменити другим, а цео отисак поново ићи на цензуру и проћи кроз све мучне и дуге фазе, Такво стање трајало је све до 1907 године. Те године у месецу јануару изашао је закон о штампи за Босну и Херцеговину. По томе закону није се више морала тражити концесија за лист, само је издавач морао да излажење пријави бар осам дана унапред.

') X. Крешевљаковић: Хрвашска књига у Херцег-Босни. Сарајево, 1912.