Просветни гласник

514

Просветни Гласник

је извесна доза моралности неопходно нужна за опстанак како појединца, тако и друштва. Живот неморалних људи и неморалних друштава само је привидно живот. У њихово биће увукао се већ бакцил моралне трулежи, који га систематски подгриза и разорава. Пре или после, они се морају срушити. То је вечни закон историје. Тако је увек било у прошлости; тако ће увек бити и у будућности. Ако се друштву не жели судба историјског мртваца, над чијим гробом нико неће запалити воштаницу захвалног сећања, онда се корупмирана поколења морају лечити: морална равнотежа треба да се поврати, и морал, бар просечан морал друштвени, мора да се одржи и сачува по сваку цену. Занемари ли се тај задатак до краја, и пусти ли се да морална изопаченост ухвати дубљег корена и подрије темеље друштва, онда је поуздано да ће доћи дан када ће суд историје затражити рачуна за сва недела која су почињена. Свако друштво у коме неваљалци добијају превагу над честитим карактерима, и у коме моралност уступи место ћефу и сладострашћу, мора да се распадне. Као вулкан, који, завитлан подземним стихијама, кроз чел>уст кратера избљује ужасну лавину и једним махом уништи сав живот и цео свет около себе, тако и таласи револуције, која избије увек кад се неморал и сувише зацари у једној средини, једним замахом збрише сав шљам корупције и уништи све оне који су се оглушивале о глас правде и истине. Да би се ужас таквог потреса избегао, и да би се друштвени организам поштедео од једног краха који може да буде судбоносан за све друштвене чланове, нужно је да се једном схватш ова проста истина: да је морал темељ на коме почива живот целога народа, и да су морални грађани најбоље јемство за срећу и напредак друштвене заједнице. Кад је реч о моралном препорођају једне нације, онда се у првом реду мора узети у обзир омладина. Ко има омладину, има и будућност, кажу мудри људи. Менталитет једног нараштаја код којега се карактер већ кристалисао, не може да се мења. Пустимо изопачене старце нека изумру! Никакви васпитни утицаји нису у стању да их одстране од пута којим су пошли. Окренимо свој поглед омладини, која још није формирала своју природу и која још није изабрала своју дефинитивну животну стазу: она је приступачнија утицајима разумног васпитања. У раду на етичком преображају младих бића, три фактора играју главну улогу, а то су: породица, школа и друштво. За потпуно постигнуће васпитнога циља нужно је да између сва три ова фактора влада пуна сагласност. Ако и дом, и школа, и друштвена средина у којој се васпитаник креће, раде у истом правцу, успеха мора бити. Па у ком би правцу требало утицати на младе духове, да би се постигао највиши васпитни смер ? Каквог човека треба васпитање да ствара да би друштво било срећније, а његова^ чланови задовољнији?