Просветни гласник

Идеалан човек

515

Каже се да треба стварати идеалног, хармонијски развијеног човека. Васпитање тежи за тим да формира добро, беспрекорно, идеално биће. Васпитачи се бакћу око тога да створе бољег и савршенијег човека него што је данашњи. Па у чему се састоји то савршенство, та идеалност новог човека? Ако је смер свеколике васпитне делатности да развије највећу могућну човечју идеалност, онда у чему је управо суштина таквог „идеалног" човечјег бића? Ма какво се мишљење имало о идеалности, несумњиво је да је идеалност релативна ствар. У разна времена постојали су разни идеали. И различити људи били су идеални људи. Било је времена када се као идеалан човек сматрао онај који је био снажан и неустрашив борац. У средњем веку идеалан је био сваки онај који се трудио да се што више приближи Исусу Христу. Владари су онда, као што је познато, остављали раскош и сјај својих дворова и одлазили у мрачне ћелије усамљених манастира, да би се на тај начин приближили свом узору — светитељском животу. У доба ратних несрећа и окршаја идеалан је човек онај војник који непријатељу нанесе што веће и страшније губитке. И тако даље. Разне епохе, дакле, разни сталежи, разни људи, имали су и имају још непрестано разне идеале. Шта бисмо онда ми, људи модерног схватања двадесетог века, могли истаћи као свој идеал ? За кога бисмо човека ми данас могли рећи да је идеалан ? У овом питању пуна сагласност се не може постићи. Ћуди има колико и људи. Сваки схвата врлину и етику на свој начин. Моралност се развија као што се све у свету развија. Идеали се мењају с људима, а и код истог човека у разна времена. Сваки има своје идеале које је сам формирао у борби за живот. Практична филозофија је продукт живота, и сваки заступа филозофију онакву какву му је живот наметнуо. Шта помаже ту сада вештачко калемљење идеја и придика којима се нико не одушевљава ? Треба да се разумемо. Овде није реч о придиковању и натурању шимеричких савета за живот. За нас идеалан човек није онај који зна само да упире очи к небу и који хоће да имитира Христа. У етичком погледу Христос је несумњиво достигао висину на коју се 'обични људи не могу попети. Али данас се на хришћанску науку нико не осврће, јер хришћански морал чини свет за себе, а живот опет други свет за себе. То осећамо сви ми, и зато не тежимо за хришћанским идеалом. У наше дане никоме ни на ум не пада да подражава светитељски живот. Ми не можемо и нећемо да будемо анђели. Наши идеали су нижи, стварнији и човечнији. Ми живимо земаљским животом, и с тога постављамо себи земаљске идеале. Можемо ли ми сада у овој „долини плача", где се јури само за задовољавањем личних, људских, животињских интереса, можемо ли у њој наћи какав идеал? Треба нам један зз*