Просветни гласник

516

Просветни Гласник

идеал који би могао да се прилагоди обичном, стварном, свакодневном животу, који би могао да поднесе за нас реалне људе, људе са махнама и недостацима, људе од коже и меса. Је ли могућан неки такав реалан идеал за смртне и обичне људе, и, ако је могућан, онда у чему се састоји битност његова? У редовима који следују ми ћемо покушати да анализирамо један могућан људски идеал, и да изнађемо елементе из којих се он састоји. Фантазију нећемо. Ништа необично и недостижно нећемо. Хоћемо просто да покажемо која би својства требало да има један човек, да би се могао назвати идеалним чланом друштва. Први елеменат човекове идеалности јесте здравље. Обична ствар, зар не ? У томе се сви слажемо. Нико зар неће тврдити да би створење које није здраво могло бити предмет наших амбиција и нашег подражавања. Хоћемо и волимо да будемо здрави. То је добро и морално. Ту се наша жеља потпуно поклапа са идеалношћу. Само, човек је сплет многобројних жеља. Жеља за здрављем није једина жеља која прожима нашу душу. Поред ње, постоје и друге жеље, које су јаке и велике, и које својом јачином често угуше здравствену жељу и забаце је у најмрачнији кутак наше свести. Заиста, ми зовемо самоубицом сваког оног који кидише на свој живот. Кад један очајник револвером сручи себи куршум у главу или натакне себи замку на врат, ми кажемо : самоубица. Он заиста то и јесте, пошто је сам себи радио о глави. Али оставимо такве акутне самоубице на страну, јер они у природи представљају аномалије и изузетке. Постоји један огроман број латентних самоубица, који лагано и поступно, али систематски, разоравају своје здравље на један више или мање несвестан начин. У такве самоубице треба уврстити пре свега алкохоличаре. И алкохоличар има природну жељу да буде здрав, али је та жеља пригушена другом много јачом и живљом жељом, тј. страшћу за пићем. У сукобу тих двеју жеља подлегне она која је слабија, магловитија и несвеснија. Пијанац живи као и остали људи, и верује да не чини никоме никаква зла. У ствари, он је и себи и потомству највећи злотвор. Самообмана лежиутоме што дејство отрова које пијаница уноси у свој организам, не избија на видик одмах: прођу дани, недеље и године док се осети утицај пријатног и кобног напитка који је натопио и минирао ћелице тела. Ферстер наводи језовит пример алкохоличарке Аде Јурке, која је — завршивши бедно свој живот оставила жалосно потомство од 834 лица. Међу овим њеним потомцима било је преко 100 ванбрачне деце, 206 просјака, 181 проститутка, 76 осуђеника. Они су стали државу за 75 година око 5 милиона златних марака. Колико зла од једне „безазлене жеље"!