Просветни гласник

Једна нова психологија пубертета

763

осећања. Код детета се претходници етичког оцењивања и религиозне оданости јављају више онда када се у њему пробуде одано поштовање и љубав и жеља да подражава оне које поштује и воли. Типичан је извештај који је дао ИеесЈоп о свом религиозном развићу у младости. Из њега се види да од детета не потичу јаке религијске потребе и импулси; у њему постоје пре поштовање и страх од Бога. Најзад, Шарлота Билер износи свој најјачи религиозни утисак у детињству. По правилу пубертет појачава религијски живот. Дете онда тежи за новим личностима које ће поштовати и којима ће бити одано. Тако ствара тек пубертет у човековој души могућност праве потребе за Богом и религијом; али истовремено, а и пре, и критике. Обе се онда тенденције често дуго боре међу собом и изнуђују интенсивно бављење религијом. Најекстремније супротности мржње и љубави, одрицања и афирмације које се тада јављају, показују јак објективан интерес. У збиркама Дирофовим и Гизеовим велики део младићског песништва је посвећен религиозним стварима, почев од дечјег описа везаног за извесне конкретне чињенице, па до доживљаја религиозног осећања и религиозне рефлексије младића у доба пубертета и адолесценције. Ауторка разматра 47 религиозних песама и прозних производа датих у доба од 7—20 година. Пошто је листа мала, те нема сигурност какве велике анкете, то се нећемо задржати на њој. Може се безусловно рећи да се религијски доживљај младићске душе готово увек раздваја у рефлексију или блаженство онде где није спојен са целокупним његовим животним осећањем, са доживљајем среће у адолесценцији или са меланхоличном чежњом пубертета итд. Ауторка завршава овај параграф неколиким примерима у том правцу. Религија се младићу представља као озбиљан проблем два пут: као проблем вере и знања у пубертету, то значи као недостатак религиозног доживљавања, и као проблем гледишта на свет око 18—20 год. Проблем вере и знања је типичан проблем у пубертету; то је проблем развијања који се мора појавити код оног који мисли. Дете је, као што знамо, необично лаковерно. Шарлота Билер излаже Ебитхаусово објашњење на који начин дете постепено схвата разлику између стварности и нестварности и како се може протумачити његова лаковерност, па наглашује други објективни фактор којим се та лаковерност мало по мало редукује и одстрањује, наиме искуство. Осим тога, поверење које дете има у своју околину потпомаже његово веровање, и, обратно, може то веровање пре времена претворити у неповерење и скепсу, кад дете осети да га је околина обманула, или му је иначе дат основ за подозрење. Тај моменат компликује необично прост искуствени пут на субјективној страни и у пубертету. Тај процес се врши од детињства до пубертета. Са увећавањем искуства дете се учи да разликује у све