Просветни гласник

764

Просветни Гласник

већем обиму стварно од нестварног. Дете од 10 год. већ постаје прави фанатик стварности. Свака историја мора бити истинита да би му се допала. Истинитост је врлина која се највећма цени на крају детињства и у почетку пубертета. Онда се код младог бића почиње одвајати његово знање које се може контролисати, као искуство, од сумњивог веровања. Дотле је све његово знање било веровање. Сада вера постаје за њега сасвим нов појам, нов доживљај, јер тек сада он схвата значај оног што је чинио. Чим се тај проблем вере пробуди, родитељи нису више свемоћни ауторитет. Младићу су у опште мрски аукторитет и претенсија на тај ауторитет. У коме ће односу бити вера и знање код њега, зависи од тога којим путем иде личност чији је ауторитет он изабрао, којој он верује. Код њега постоји још само субјективна компонента веровања, поверење, па и оно се мења, није више слепо одано и пасивно, већ поверење које врши избор. Поверење у човека, кога младић поштује, који му наговештава религију, доводи га опет до покушаја веровања. Зна се, на пр., фанатично поштовање духовника, учитеља и др. Али религиозно настојање код многих остаје дуго настојање рефлексивног разума, унутрашња подвојеност проузрокује често очајну борбу за изгубљену веру,- о томе се могу наћи у дневницима потресне исповести. — Осећање блаженства, као позитиван став младића према религији, доводи убрзо до несталног швермераја. Интерес за религију спаја се већином са етичким интересима, у којима се показује јако развиће воље. Христос као вођа схвата се у смислу једног идеала. Увек лебди младићу пред очима какав идеал, па и онде где се заузима став против религије. Борба око веровања води се онде где су идеали, и, ако васпитач хоће да утиче повољно на ту борбу, има да чисте и највише идеале изнесе у правој светлости. Религија, дакле, у ово доба још није животно питање, проблем погледа на свет целог човека као што то бива у адолесцентном периоду. Она је у суштини проблем вера — знање и проблем вредности који стоји у вези са моралним развићем. Та питања занимају младића као лична ствар која га вређа и баца у замишљеност. Питање има ли Бога претвара се, у интимном пубертету, у молбу за веру. Али младић треба личног Бога. Нарочит интерес заслужује постајање погледа на свет код младог човека. У почетку затворена у етичким и религијским уверењима, која дете највећим делом прима од своје околине, потреба за вероватним и повезаним гледиштем на свет почиње да се издваја тек код младића. Разлика у погледу религије између младића у пубертетном и младића у адолесцентном периоду јесте у томе што први хоће да сумња, мозга, тражи, одлучује се, као што је у свему непостојан, немиран, у чежњи и очекивању, док други хоће да дође до циља, мира,