Просветни гласник

246

Просветни гласник

делимична индивидуа, пуки носилац једне детаљне друштвене функције замени тотално развијеном индивидуом, за коју разне друштвене функције значе исто толико наизменичних начина делатности" (Капитал, I, 13). Дакле, члан комунистичког друштвеног поретка, коме ће, на пример, затребати хартија, неће моћи ову робу да нађе у суседној продавници као данас, већ ће морати сам себи да хартију изради. Да би то могао да учини, машине за израду хартије морају бити друштвена заједничка својина, јер иначе би се власник ових машина противио да сваки дође и на њима ради. Како су сва сретства за производњу свакоме потребна, а у сретства за производњу спада и земља, то је укидање приватне својине у друштву услов увођења комунистичког поретка. У данашњем друштвеном поретку, који Маркс назива капиталистичким, пошто сваки производи за другога, то се дешава да се извесни производи израде у већој количини него што је то друштву потребно, услед чега настаје смањење рада у дотичној грани производње што изазива отпуштање радника и појаву економске кризе у друштву. У комунистичком друштву ће сваки да производи само за себе па ће и производња ићи према потребама што ће као последицу морати да има нестанак економских криза у друштву. Исто тако, пошто размене неће бити између произвођача као данас, смањиће се потреба за оволиким саобраћајем. Тоталном производњом на свакоме месту комунистичко друштво ће себи да уштеди и трошкове транспорта и потребу за великим градовима, који су, као тржишта, такође последица поделе рада односно размене добара која се у градовима врши. „Укидање растављања града од села, није дакле утопија чак ни са гледишта могућности да се оствари што равномернија расподела крупне индустрије по целој земљи," пише Енгелс у III делу свога Анти-Диринга. „Цивилизација нам је, додуше у великим градовима оставила такво наслеђе, да ће нас стати много времена и муке док га се не отресемо. Али их се ипак морамо отрести, и отрешћемо их се, па макар то био и дуготрајан процес. Ма каква судбина била, која је намењена немачком царству пруске народности, Бизмарк може да легне у гроб са гордим уверењем да ће се сигурно испунити његова најмилија жеља: пропаст великих градова." Људи су данас неједнаки не зато што је неједнакост међу људима природни закон, већ зато што их је подела рада неједнаким учинила. Укидањем поделе рада и давањем свакоме члану друштва свестране а то значи више или мање исте функције,