Просветни гласник

Српски Језик као иараз српског духа

109

» ' I \ У сточарству, у фпском Језику постоје, поред наших имена домаћих животиња, и посебна означења за парење за сваку врсту тих животиња, као и за доношење младих на свет. Свака врсуа домаћих жцвотиња има посебан назив за младунчад. То не постоји у другим језицима, па ће и ово бити израз духовиих схватања и погледа српскога човека. Та имена и називи нису постали случајно.већ су пдод посматрања оквира живота и посгбна схватања о домаћша чивотињама. И у пчеларству и живинарслву видимо исто. Не могу да се ; упуштам у обиље назива, израза, термина и речи који означују велику развијеност српске пољопривредне културе. Није ми ни намера да ову ствар у појединостима расправљам, тек само да укажем на самоврсност и самосвојност нашег духовног живота, из којега и потичу ови изрази као материјални облици његове стваралачке снаге. Стваралачка снага српскога народа је самосвојна, а све што смо досада изнели указује на други самОсвојни принцип фпског духа. То начело је домаћинство. Од векова српски народ, као духовно начело из кога потиче његово гледиште на свет, има домаћинство. О домаћинству имају своја схватања и други народи, али у српском народу је то гледање на свет. Бог је васељени домаћин, краљ у држави домаћин, старешина породице у дому домаћин. Нема ни једне заједнице без домаћина, или друкчије: заједница без домаћина није заједница, по овом схватању духовном. Српски језик је врло богат дОказима о посебним и самосвојним погледима на свет српскога човека. Ми смо у овом чланку изнели само понекоје такве споменике. Истраживање у овоме правцу даће несумњиво врло богат доказни материјал. Домаћинско схватање Бога већ истиче из многобројних посебних израза којима се српски човек изражава о Богу, али и најпотпуније савршенство у врлинама српски језик везује с Богом (богоугодан, боголепни, богохвални, богочастан, богоносан итд.). И богат и убог, богац, богаљ имају у својој основи Бог, као богорадити (просити), богмати се (свечано изјавит«), божити (назвати Бога). То схватање Бога нераздвојнога од живота још боље се види у пословицама. Од 7800 пословица које је Вук објавио први пут 1835 год.,око 400 помињу непосредно Бога и име Божје.