Просветни гласник

Богдан Поповић и нове генерациЈе

дих" и, чак, доносио њихове књижевне „маиифесте" и њихова програмска и идеолошка исповедања. Тако је, из^међу осталога, уврстио у Гласник песме Сиба Миличића' и Милоша Црњанског и, уз песме, њихове „манифесте": Један извод који би могао да буде програм од Миличића, и Објашњење „Суматре" од Црњанског. Док је Миличић певао о разним „космичким" темама, дотле је Црњански у својој Суматри певао далека, плава мора „из којих црвене зрна корала", а у своме „објашњењу" пропагирао кидање са традицијом. Међутим, иије Богдан Поповић пуштао само „нове"и „младе" да они сами себе „тумаче" и „објашњавају", већ је истовремено омогућио да их и они извап њиховог круга такође тумаче и објашњавају, желећи да на тај начин пружи нашој читалачкој публици и лице и наличје медаље. Гласник је заиста постао јавна књижевна говорница, са које су се могли чути и „стари" и „нови", „предратни" и „поратни", а јавност је имала сама да пресуди која је страна у праву. Истовремено са песничким „манифестима" наших модерниста, Богдан Поповић је пуштао кроз Гласник и разборите критике рада наших млодих новатора. Међу првима је пустио значајни чланак Марка Цара, под карактеристичним насловом Подгрејани симболизам. У њему је Марко Цар, први у нае, устао против неразумног имитирања француског симболизма: Ми се данас вештачки напрежемо да своје мисли увијамо у сумаглицу и да се прерушавамо у неке анационалне симболисте, мада за собом немамо ни једног од оних узрока којн у Француској бејаху изазвали симболистички покрет, на устук т. зв. Парнасоваца. И, доиста, ни Војислав Илић, ни Милан Ракић, па ни сам Дучић, не могу да се сматрају као гајитељи чистог артизма у смислу једног дела Парнасоваца; па откуд онда нужда тог наглог скакања у страну, и нашто та трка за новом оријентацијом у домаћем песништву? Ја немам ништа против симбола као књижевног облика, јер напослетку све у свету може да се симболизује и човек може да симбол уочи у свакој појави у природи. Али да се одједаред читава једна група људи, у народу младу и здраву, без икаква детерминантног разлога, Једним простим актом своје воље, поведе за старачким манирима једног потпуно преживелог естетичког покрета, то ми је збиља недокучиво. Одушевљење наших „нових" и „младих" за декадентНим француским симболистима обележио је Марко Цар као неприродну појаву, као „умну и естетичну пустоловину." Дубоко на- »