Просветни гласник

ционалан, Марко Цар убедљиво доказује да симболизам нема корена у духу, мишљењу и осећању нашега народа, да не одговара нашем менталнтету и нашим пеихичкнм особинама: Рекло би се, чисто, као да се иде за тим да се покидају све везе које књижевност везују за народни живот, Дд .к би те везе, данас, требало напротив множити. Књижевни радници не живе на месецу, него на земљи, у своме народу. То им намеће и-звесне дужности. Њима је слободно да на свој начин објашњаваЈУ живот, али им није слободно да га ремете и компромитују. Они треба да у народни живот уносе светлост, топлоту, веру У будућност. Француски симболизам промашио је циљ управо стога, што је пренебрегавао реални живот и што је ишао у потеру за бајкама и легендама. Немојмо да преко мере јуримо за необичним и настраним. Будимо природни, будимо истинити, будимо своји. Позајмице 1 са стране могу кадшто да нас обогате, ми то не поричемо; али оне не смеју да нам преобразе душу. Ми можемо да се развијамо једино према ћуди и у духу наше расе. Међутим, и поред ових трезвених и образложених излагања Марка Цара, наши „нови" и „млади" и даље су лудовали за француским симболистима и пресађивали су њихове декадентне идеје у нашу књижевност. Нарочито је био у моди француски симболиста Маларме: он је привукао пажњу наших модерниста, они су га почели преводити на наш језик, писати о њему есеје и студије, држати о њему јавна предавања, причати о његовој поезији по књижевним салонима. Једно време Маларме је постао најомиљенији модерни француски писац у круговима наших модерниста. Богдан Поповић је био први у нас који је смело и отворено устао против култа Малармеа и уопште против његовог утицаја на нашу књижевност. Приказујући у Српском књижевном гласнику (1921) књигу Ла М е/ее ЗутћоПзГе од француског писца Ернеста Реноа (Кеупаис!), Богдан Поповић категорички тврди: „Они који су умели да цене сами и да мисле својом главом, били су на чисто још пре 30 година (кад је симболистичка школа била у свом највећем јеку) да је Стеван Маларме човек средњег дара, без праве памети, без правог знања — неоригиналног, извештаченог и извитопереног суда." Требало је да прође пуне три деценије па да талас одушевљења за Малармеа допре и до нас, до нашег првог послератног модернистичког нараштаја, који је „открио старог Малармеа од пре 30 година, разумео га, И пронашао у њему песничке и мислене дубине које су оном првом