Просветни гласник

ИГогдеи "ШгговЖ и вЗВ1 Г&?браш*Ј&

133

нараштају још пре 30 година изгледале полу-болесне, полу-шарлатанске детињарије." Са дубоким познавањем културних прилика у Француској крајем прошлога века, Рено је у својој студији указао — истиче Богдан Поповић — на „штетан утицај Малармеов на тадашњу фра«цуску младеж, или тачније на онај део њен који не уме сам да се брани, који други морају да бране, и који пропада кад књижевна критика одбије да се опусти до улоге књижевне дадиље". Малармеова симболистичка поезија — вели Поповић — има „нарочито добру страну да је свак може неговати, да за њу не треба ништа имати од бнога што су људи од памтивека сматрали као битна обележја песникова, да је човек ,може писати и пијан и дремљив, и левом руком и на једној нози, јер је бацио на страну све што је тешко и лепо, и логику, и истину, и природу, а задржао као једини услов да дело буде штампано на лепој хартији, са разним „типографским забавама" у тексту и на корицама. Вербализам, спољашње шаре, типографеке забаве, лепе корице... ту је све." Има још једна ствар, коју је Богдан Поповић уочио читајући и приказујући Реновљеву књигу: „То је да је нараштај симболиста био болестан нараштај, нараштај моралне декаденције, „јер је у исто време био и нараштај физичке декаденције.'" Генерација дегенерације. „Песимизам тога нараштаја, његова безотпорност према животу, лутају жалосно, клонуло, од чергашке таван-ске собице до нездраве државне канцеларије." „Жртве туберкулозе не могу се избројати у. свету књижевника..." Ваљало је туберкулози додати неврастенију и парализу, немоћ, све немоћи. У љубави, први пут после средњег века, чежња је за „као љиљан чистим спиритуализмом", и „узвици за уздржавањем и чедношћу великог броја тих песника познати су." У нсто време, као за људе којима су јаки стимуланти потребн«, у књижевности и уметности буја порнографија.'* Богдан Поповић сматра за жалосну појаву да млада и напредна српска књижевност тог и таквог Малармеа „рачуна у св-оје духовне вође". Јер број српских писаца, који су гајили култ према Малармеу, био је тих година тако изванредно велик да је већ изгледало да ће нова српска књижевност запливати нездравим симболистичким водама. Забринут том опасношћу,