Пројекат општег казненог законика за Краљевину Норвешку : мотиви израђени од Комисије, постављене Краљевском одлуком од 14 новембра 1885 год. по жељи Министарства правде немачког царства
28
ности, ни услед тога што би се одао преступничком начину живота. Напротив по закону о недопуштеном лечењу од 29 Априла 1871 може увек да ве не допусти практицирање таквим особама, које нису медицински кандидати, чак кад се ништа, не би могло да примети противу њиховог знања; ну ако су таква лица добила дозволу за праксу, она може да им се одузме само пресудом, у случајевима, означеним у 5 2 закона, а то је због прекорачења њиховог права или због погрешке у раду. Ко је код нас осуђен на робију, не може у опште по 5 3 болеснике да лечи ако није медицински кандидат или ако му није краљевским овлашћењем допуштено лечење (Опасква ет), у којим случајевима осуда на робију нема никаквога утицаја на његово право на праксу (Псела ртасНсапа)). Сасвим је слободан занат марвеног лекара, но ипак с тим, да само овлашћени марвени лекари могу да лече домаће животиње, које имају какву злу и прилепчиву болест л да преписују такве лекове, који се свакоме не могу дати. По 5 28 Закона од 14 Јула 1894 могу и приватни марвени лекари да буду кажњени за преступе, који су припрећени казном по Гл. 24 казненог законика, кад су учињени од мар. вених лекара, који су у јавној служби, но ипак само казном затвора или новчаном казном. Ну право на праксу може се у ошште да одузме приватним марвеним лекарима, као и мар. веним лекарима, који су у јавној служби, само због службених преступа. Отрожија правила, постоје односно положаја апотекара и фармацајта пошто се овде по правилу тражи јаван испит и право на рад може да се изгуби на случај наплате већих такса и рђаве управе радњом (Уредба од + Децембра 1872, 5 25 и ост.).
Највад и бабице су сада по правилу у јавној служби и према томе потпуно јавни службеници (Уредба од 21 Новембра, 1810); међутим пракса је допуштена не само и другим испитаним бабицама, већ по закону од 24 Маја 1839, у извесним границама и свакој другој женској особи.
Односно права, да ко буде учитељ и да школе отвара, није било у старом законодавству у опште никакве одредбе. Ну по 55 68 и 56 закона о школама од 26 Јуна 1889, школска власт има сада свуда право, да сместа забрани право учи“ тељског рада у опште свакој особи, за коју сматра да нема, потребних моралних особина за руковање школом, у коју се