Радно и социјално право
М. Врањеш: Финансирање социјалног осигурања 71 за социјално осигурање. Платни фонд се дели на део у којем доприносе за социјално осигурање плаћају осигураници (запослени) из текућих зарада и део у којем доприносе за социјално осигурање плаћају послодавци из текућег платног фонда. Расходну страну овог система чине екраткорочне" накнаде из социјалног осигурања, као и други трошкови организација поменутих сегмената социјалног осигурања исплаћени за годину дана. Приходна страна је једнака или већа од расходне стране.
Међутим, код сегмента социјалног осигурања - пензијско и инвалидско осигурање, период од тренутка алиментирања средстава до тренутка остваривања појединачних права је релативно дуг. Приходну страну чине доприноси за пензијско и инвалидско осигурање које плаћају осигураници и послодавци, а расходну страну “дугорочне накнаде из пензијског и инвалидског осигурања, као и други трошкови организација пензијског и инвалидског осигурања. Круцијално питање је: Да ли се из прихода доприноса за пензијско и инвалидско осигурање могу успешно финансирати дугорочне“ накнаде из пензијског и инвалидског осигурања: Одговор на то питање зависи од демографског стања у једној земљи, тј. односа природног прираштаја и броја старих и сиромашних лица. У том смислу, неповољна демографска кретања која се огледају у малој стопи природног прираштаја и велики број старих и сиромашних лица, неповољно утичу на однос запослених и пензионера. Ако је однос броја запослених и броја пензионера несразмеран, у корист ових других, онда су потребни велики социјални трансфери. Уколико број запослених остане исти или се смањи, а повећа се број пензионера, онда је тај однос још несразмернији. Што је економска криза у земљи већа, број пензионера брже расте. Ако се томе додају: повољни услови за одлазак у привремену пензију, бржи раст пензионера у односу на број новоупослених радника и велики број радника који остварују врло мале зараде са великим закашњењем, онда све то скупа чини однос активних осигураника и броја пензионера још несразмернијим. Тај несразмеран однос посебно је изражен у нашој земљи. Наиме, 1980. године однос активних осигураника и пензионера у претходној СФРЈ био је 3,5:1, а 1990. године чак 2,5:1, да би се у данашњој СР Југославији тај однос још више погоршао и износи око ИЕ Да би се достигао ранији однос активних осигураника и броја пензионера, морали бисмо имати око 6.000.000 запослених, што је напросто немогуће. Имајући у виду демографске процене, овај однос биће још неповољнији, нарочито после 2.005. године, када почиње пензионисање генерација рођених непосредно после П светског рата.6) Наравно, овако несразмеран однос не може да буде природним путем у краћем року измењен. Због тога систем текућег усклађивања доприноса са расходима није погодан за финансирање пензијског и инвалидског осигурања. Невоље са великим расходима пензијског и
6) Статистички годишњак Југославије, разна годишта.