Рад уставног одбора Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца : I. Дебата у начелу о Нацрту Устава

66

VII. седница — 10 фебруара 1921. године

тање опстанак Француске, а данас, после победоносног мира, Француска се још не налази у томе положају, још стрепи да ли може остати велика сила и да ли може остати онаква каква је. Данас, господо, велики народ руски врши треку револуцију, социјалну. Ja сам дубоко убеђен, да ке, кад се ова револуција сврши, кад се добро од рђавог одели, кад се изврши слегање, да ће и из ове руске револуције остати веома много доброга и тиме ће.мо се користити сви ми, сви народи, који данас учествују у светској цивилизацији, па ке видети користи и руски народ. Само ке он то веома скупо да плати, и он то век данас веома скупо плаћа. Јер могу комунисте доказивати шта хоке, жртве материјалне и у луд тву, које је руски народ поднео, и које ке још имати да поднесе, огромне су. И ја мислим, да наш народ, који је имао изузетно тешку борбу за ослобођење и уједињење, има права да буде поштеђен од таквих жртава и да дође онда да изврши оно што се буде утврдило да је револуција донела као добро, када се тачно може видети шта је добро, а шта вије. Ја мислим, господо, да имам права да не желил! моме народу, ма колико да сам славољубив и амбициозан да он доживљује ту славу да некаквом револуцијом плати један велики корак који би човечанство учинило унапред. У сваком случају, ако дође до те величине, да му та улога „подобајет“, то сигурно није за њега у садањем моменту. Наш народ, после толиких борби које је век имао играјући једну велику историјску и светску улогу, а то је да је двеста година задржавао талас варварски да не преплави целу Европу и да је хиљаду година радио на своме уједињењу, наш народ, мислим, има права да се мало одмори и да не треба да се утркује са да буде први у решавању социјалних проблема. Ако кемо се, господо, са Немцима утркивати, има других поља где смо далеко више од Немаца заостали него на овоме пољу. И пре бих био зато, да се ми утркујемо у погледу рационалне земљорадње да будемо одмах иза Немаца. Не тражимо ми, немамо амбиције да будемо пре Немаца у погледу индустријске производње, у погледу материјалног уређења државе, друмова, железвица, канала, пошта, али да гледамо, господо, бар да будемо одмакли иза њих. Ту, господо, да се тркамо. Овде где се ствари решавају законима, ту ћемо их увек брзо стићи. Не можемо ики пред њима. Ја мислим, господо, да кемо се моки споразумети ако господа не буду тражила да се иде толико далеко, колико мислимо да није практично и корисно за наш народ. Господо, друга врста критике формулисана је у главном са десне стране. Та је критика против уређења земље, како га замишља владин нацрт, или, да популарније кажем, критика против нашега централизма. Господо, централизам као наш програм, то је једна нетачна реч. Господин Вошњак је сасвим правилно употребио једну реч. Ми, господо, нисмо централисте, ми смо у ствари унитаристе. То вам кажем онако у поверењу, овако међу нама. Иначе смо пред јавним мнењем, пред публиком ка г улили, да се бранимо као централисте. То смо, господо, учинили једино из једног тактичког разлога. Свет је помало мистичан и он не воли да једна група, једна партија, једна струја одступа; одмах мало изгледа сумњива цела теорија, тенденција, коју та група брани. То је можда разлог, без увреде, због којег господа комунисте сматрају за дужност, да нам докажу да је у Русији добро. Господа су убеђена у тачност теорија, које

они људи, који данас држе Русију, мисле да остваре. Али, знајући, да свет уноси у те ствари много мистизма и да се, кад се почне на једном месту правити одступање, почне да колеба у својој вери: они су своју ствар принуђени да бране en blok без резерве. И ми смо тако били принуђени да једну несретно избачену реч бранимо tel-quel, онако исто као што су и Холанђани примили погрдну реч гезипрос!аци, или као што су се француски револуционари, хвалили називом sans-culote, што су им га аристократи дали, као да има чиме човек да се хвали што je sans-culotte. Али се то морало радити из политичких, тактичких, разлога. И ми смо у јавности бранили и бранићемо тај тако несретно названи централизам, a и примићемо одговорност и за реч као и за дело. Али, господо, као што рекох, овде међу нама то говорим исто, што желим да до некога споразума дође па сматрам да је потребно да једни другима тачно кажемо шта мислимо. Ми, „централисте“ у ствари смо искрени противници претераног административног централизма и онда се, господо, ту донекле можемо срести и ту на извесне концесије с наше стране можете рачунити. Оно што не можемо и што треба узети на знање, то је, да не можемо одступити од нашег унитаризма. Разлика, господо, између ове две ствари, није толико у формулама, колико у тенденцијама. Господа професори државног права мисле, да су формуле веома важне. Они који политику воде несумњиво осекају да сама ширина аутономије није важна. Важна је тенденција аутономије којој она иде. Ми смо на пр. у нашој историји имали један пример на коме се то јасно види. Кад je Милош Обреновић склапао споразум везиром Марашли Али пашом о Србији, онда је Србија односно београдски пашалук постала аутономна провинција турског царства. И та аутономија била је врло уска (д-р Шимрак: Ми нисмо Турци.) Ни ми нисмо били Турци. Та је аутономија била уска и. никаква, па се из те аутономије изчаурила мало по мало, независна Краљевина Србија/ па, господо. у ствари у тој аутоНОЛIИЈИ некадашње кнежевине и јесте порекло Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Господо, ми смо после 60 година имали другу аутономију после смрти кнеза Михајла, аутономију у којој је цела власг централне државе Турске сведена била на црвени барјак који се вијао на тврђави Београда. И кад би народима било стало само до форме какву аутономија има, наш би се народ могао тиме задовољити. Па ипак је наш народ угазио у тешки, неравни рат са турском царевином, да и ту последњу ознаку скине. Ово, господо, цитирам самр зато да би објаснио своју мисао. Ми се ради форме аутономије разићи неможемо. Сва је ствар у тенденцији аутономије: иде ли уређење државно ка уједињењу или ка разједињењу. Господо, ми знамо. и они који су међу нама стварне централисте и који су децентралисте, да развитак хисторијских прилика гони ка централизму, па допадало се то децентралистима или не допадало. Ми све више и више идемо ка централизму и уједињењу и ми у томе погледу неби имали шта да бранимо, да ли ке аутономија бити шира или ужа, ако су само за њу административни разлози само административни разлози. Али, према стању ствари како је данас, ми моpaAio имати гарантије зато да иза ових тражења самоуорава не стоји ништа до административни разлози. Mii можејчо те гаранције добити само тако ако се начелно унитаризам. призна и централизам