Рад уставног одбора Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца : I. Дебата у начелу о Нацрту Устава

70

VII. седница 10. фебруара 1921. године

Устав свршити онако, како се мора свршити. (Одо* бравање.) Председник д~р Миленко Веснић: Има реч г. Љуба Јовановић. Љуба Јовановић: Ja ћу, господо, почети оданде где je завршио г. Маринковић: од крфске декларације. И ту вам је онако као у оној Виргилијевој песми, да се све почиње од Јупитера: ab jove principium. Тако су многа господа из одбора и крфску декларацију, и женевски споразум и 1. децембар 1918. године морали спомињати, и несуњиво je да be се ти догафаји у историји нашега великог рата још дуго спомињати. И залуду је, господо, цело настојавање да се ти догафаји и оно што је тада проглашено прикажу као иешто без икаква значаја за данашњицу и за будућност. To су значајни историски догађаји који се лако уклонити из реалности не могу. Г. Вошњак јеказао: „Крфска декларација нема правне основе, али је важан државни докуменат“, 0 тој правној основи и о правној страни питања говорио је г. Маринковик Ја се слажем са г. Маринковићем, али не потпуно. Није оно само била декларација која је имала да произведе дејство према лондонском уговору, према иностранству, него је имала да произведе дејство и мефу нама, и она је то дејство произвела. У осталом, мождаисам г. Маринковић није тако једнострано то дејство схватио данас. Јер и они који су падали на Кајмакчалану и другим бојним пољима, инаш народ, у оно време поробљен, примио је к знању ту декларацију, и, као што ми мало час спомену један од наших колега, није било ни једне значајне изјаве нашег народа ни у Аустрији ни у Угарској, ни у Хрватској, ни у Босни и Херцеговини, којом би се народ ограђивао од онога што је тамо речено. Она је на тај начин добила значај озбиљне обавезе мефу нама самима. Тај обавезни значај стоји, господо, као год што стоји и обавезни значај онога што je било 1. децембра 1918. године. Само да се разумемо, за кога постоји та обавеза. По моме мишљењу, а ја, мислим, да Тете се сви са мном сложити, те обавезе нема сгмо за овај дом. Нема обавезе за Уставотворну Скупштину. Она је у.томе погледу слободна, имислим да нико а најмање оне групе које су стајале на гледишту да Уставотворна Скупштина треба да буде потпуно суверена не треба да претпоставља да Уставотворну Скупштину може правно везивати ма шта раније, па било то крфска декларација, било оно што je урађено у Женеви, било оно што je урафено доцније, 1. децембда 1918. године у Београду. Али, господо, има нешто друго. Ако Конституанту не може везивати, ипак има некога кога може везивати и кога везује, по моме уверењу. Јер кад су се при потписивању крфске декларације састали г. Трумбић и г. Пашић, и кад су се заједно појавили пред Талијане, Енглезе, Французе и Американце, претпоставка je, да су се они међусобно слагали, и да је оно била уједно њихова обавеза међусобна, а не само према Талијанима, Французима, Енглезима и т. д. За мене је јасно, да изјава, једном. дана, и даље везује политичке људе и да ни крфска декларација, на други акти, које сам споменуо, не везује истина нашу конститу.анту, али да ипак везује раднике, који су на тим актима радили, и да ми не можемо олако преТи преко онога што смо тада свечано рекли. Па, господо, стоји, видите, и овај врло значајан факат, да оне људе, који су са стране владе Краљевине Србије учеетвовали у ономе послу, из српског дела народа не само каквим противним декларацијама него и гласањем досада нико није демантовао.

Мени се чини, да смо се сви ондашњи министри, бројећи ту и оие који су онда сменили једни друге било нас је, чини ми се, 11 —■ сем г. ђенерала Терзића, који као фенерал не долази у питање, да смо се сви, господо, вратили и дошли са поверењем народним у овај дом. То је врло значајно, да на дан 28. новембра прошле године српски део нашега napoja, који је имао прилике да искаже своје мишљење о нашем раду у оно време ратно, није никога бд нас демантовао. А не треба да вам говорим, да су г. Пашић, г. Давидовић, и ваљда још когод изабрани не само на једном месту него на два и на три. То је, господо, знатно и по томе, што треба ценити, када ми овај посао радимо, какав ће бити стабилитет онога што he се урадити. А, господо, значајно је за стабилитет онога што ће бити урађено: колико има то ослонца или корена у души народној, а ово се огледа у гласању народном. Али, господо, споменуто је у овом претресу још нешто: не само крфска декларација, него и оно што je урађено у Женеви. Неће вас зачудити што ћу pehu, да je оно што je у Женеви рафено било нешто у сваком погледу друкчије од онога што је било урађено на Крфу и што je било урађено мало после тога у Београду. Ја, господо, као што знате, нисам био у Женеви и не могу како треба говорити шта je тамо рафено. Зато су позвана друга господа, a једног cwo од љих, г. Маринковића, и данас чули; али ипак могу нешто рећи о томе. Г. Шимрак нам je јуче навео, како je г. Пашић тим поводом дао некакве акте, изјаве, тако рећи, државно-правне обавезе, које, по његовом схватању, имају своје дејство и до данашњег дана и које треба, ако сам га добро разумео, да утичу и на рад Уставотворне Скупштине. Moje je, међутим, мишљење, a ja мислим, да ћете се врло брзо сви или готово сви сложити с тим,'сасвии противно. Оно што је господин Никола Пашић онда урадио а није био он сам него, као што је г. овде казао, ту су били и други политичари из Краљевине Србије као и из наших земаља ван Краљевине Србије, из каквих је разлога било, ја не знам; то пека кажу господа ќоја су у томе учествовала. Али, свакако, оно је било нешто, што није одговарало вољи ни тежњи нашега народа, онако како је одговарало оно што је на Крфу урафено, и како је одговарало оно што je после тога у Београду урафено. И према томе оно Женевско нема ни тога темеља у души народној, у вољи народној, и према томе из тога се не могу црпсти никакви аргументи за овакво или онакво решавање нашег уставног питања. Г. Пашић и остала господа онда кад je већ замља била ослобофена још су били у туђини и били су, господо, под утицајем те туђине. Ја се чувам отворено да вам кажем да не речем какву незгодну реч, која би се могла рђаво схватити и дати повода каквим. непријатним објашњавањима, али могу слободно казати да г. Пашић, а и остала господа која су онде радила, нису били у оној неопходно потребној сагласности с душом народном; нису онде били израз и одјек свога народа. Зато је то дело онако брзо пало, управо не зна се, да ли је пре пропало, него што је створено. Како је пропало? Пошто се о томе го: ори овде, допустите ми да то укратко изложим, а мислим да има свога значаја. Али пре свега допустите ми да, узгред, и ово кажем. Има једна разлика. коју не треба заборавити, измефу онога ihto je г. Пашић радио и то са чисто правног гледишта ово морам да кажем, кад се употребљавају такви аргументи за неко „право“