Рад уставног одбора Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца : I. Дебата у начелу о Нацрту Устава

Стенографске белешке

71

има, велим, некакве разлике у раду г. Пашића у Женеви и његовом раду на Крфу, понављам, разлике чисто правне. Г. Пашић je на Крфу био у својој функцији председника министарства и министра спољашњих послова. Кад je г. Иашић био у Женеви, онда је заступник председника министарства био г. Протић n у исто време заменик министра спољних послова, a г. Пашић je био у мисији, и правно је могао радити само послове који су били нарочити предмет његове мисије. Господо, ја знам да се у нас на пракси те функције понекад мешају. Ја бих могао наводити за то многе примере из наше новије историје, али, ти пртшери не могу, као изузеци, ни у ком случају доказивати да је добро и да је правилно оно, што се у таквим случајевима ради т. ј. да разне наредбе издају министри у мисији или чак просто на путу по приватним пословима .. . (Министар Привреде д-р Велизар Јанковић: Ha осуству) и на осуству! јесте, госаодо, ми смо имали случајева и онда, док смо били на Крфу, а и пошто смо се вратили у земљу, на пр. кад смо путовали ради одмора или ради личних послова или ради изборне агитације да ми онда издајемо наредбе, чак и ван круга свога ресора. То је заблуда у коју су многи падали, али то што се у такој прилици и заблуди уради не може имати правног значаја, а најмање правне последице које би се после могле противу воље народа употребити, а специјално употребити противу права Уставотворне Скупштине, да она сама избере пут којим ће овако крупно питање државно решити. Па онда, г, Пашић je био у том незгодном положају, што није био у вези са својим друговима на Крфу и у земљи. Саобраћгј талеграфски бао је такав -и молим вас да се то не заборави да је по 15 дана пролазило, док би стигле депеше у Београд или из Београда у Париз или Женеву или на Крф. Према томе оно што се тада радило, није био резултат оне потребне обавештености и сагласности, и према томе ни одговорности не може бити какве би било у редовним приликама. А кад се, тако мучно ипак овде сазнавало шга се ради у Паризу и Женеви, онда је код оних.чланова владе, који су били у земљи или који су били на Крфу, где је било онда још седиште наше владе, бнда се одмах против тога реагирало. Јер овамо су се догађаји развијали сасвим другим путем, и казаћу вам да ти.м другим путем није ишла само српска влада, која је била у Београду и на Крфу, него тако исто и сам народ. Ja hy вас подсетити на поненЈТО из онога што је тада бивало. Први од наших другова дошао је у Београд г. Нинчић. Ha позив његов, а по наредби Његовога Височанства Наследника Престола дошао сам затим у Београд и ja. После je допутовао и г. Протић, који je тада био на Крфу са r. Ђуричићем и г. Трифуновићем, и после је четврти допутовао г. министар војви г. фенерал Рашић, који је тада био у Солуну. Г. Велизар Јанковић био је мислим, на одсуству или боловању. (Д-р Велизар Јанковић : Не, ја сам званичним послом ишао у Париз и Лондон). Кад СЛIО дакле ми шесторица сазнали шта се ради у Женеви, ми смо сматрали да не можемо примити одговорност за то дело. А ми смо тада били у једном сасвим изузетном положају. Десио се тада сасвим изванредан случај, да смо имали у земљи и на Крфу једну владу, владу активну, чији су чланови вршили дужност и послове, а имали смо и другу владу која је била у Француској, за коју не знам, да ли је и какве послове свршавала, али је ипак постојала као влада. (Д-р Велизар Јанковић:

Чији су чланови чак положили заклетву.) Мефу нама у земљи и на Крфу било је услед тога две врсте мииистара. Било нас је једних који нисмо били и у новој влади, и ми који нисмо били у тој новој влади, нисмо ни могли дати оставке и тиме обележити своје неслагање са актима нове владе г. Пашића; али су ту били и други министри, они који су били одређени као чланови нове владе, као г. Ђуричић и г. Протић, и они су били у положају и могли су се давањем оставке десолидарисати са оним што је у Женевн урађено. 14 тако је дошла она оставка г. која je и г. Пашића одредила да одустане од онога што је у Женеви урафено. Али, било је још нешто. Кад су се гласови о томе што се у Женеви урадило, о правцу дуалистичком којим се будућност нашега народа упућује, кад су се ти гласови раширили овамо по народу, онда је то изазвало отпор у многим крајевима нашега народа. Познато вам је, како су се Бачка, Банат и Барања против тога одредили и одлучили непосредно присаједињење са краљевином Србијом. Па вама је познато како је поступила и Црна Гора; па мислим како је познато како и Босна почела у томе погледу да се одрефује. Ja не знам је ли тачно, али сам од наших другова из Босне чуо, да су тих дана од 52 котара или среза босанско-херцеговачка већ 42 били донели одлуку, којом траже присаједињење са Краљевином Србијом. Зна се штаје у то време било у Срему, како је тамо био јак сличан покрет. Дакле, као што видите, правац којим се у Женеви било пошло, наишао је на велико негодовање и на јак отпор. Онда је дошло оно што вам је познато: проглас уједињења у Београду 1. децембра 1918. -године. Тај проглас уједињења нема никакве правне везе с они.м што je у Женеви урафено, и ја мислим да зато од тих тобожњих државно-правних аката женевскога типа не би требало полазити кад се какви захтеви износе у конституанти. Ми имамо сасвим друге разлоге; имамо разлоге у својим осећајима, у својој крви, у својим начелима демократским, по којима можемо тражити различита и друкчија решења него што су решења о урефењу наше државе каква нам влада предлаже. Али немојте да полазимо од онога што је било у суштини врло далеко од душе и воље нашега народа. Јер ја не знам, да је наш народ икад озбиљно хтео да живи раздељеним дуалистичким животом. Зато имамо да се вратимо и ми сви на пут, који нам је крв одредила, на онај пут који je на Крфу обележен, а затим у Београду 1. децембра 1918. године проглашен, а то је, господо, на пут јединства или јединствености државне, а тим, као што вам je и у напред познато, ja не hy да кажем: и путем централизма државног. У осталом, данас смо и од г. Маринковића чули како и он говори о централизАlу као о једној речи, коју су његови другови за невољу примили, примили сам.о зато што им је наметнута, набачена. Узгред да кажем и ово. Поменуо сам разне покрајине у којима су се новембра 1918 јавили покрети за уједињење, па сам случајно промашио да споменем и Далмацију, а у њој се јавио онај одлучни покрет, који је тражио и на послетку дао непосредан импулс да Народно Веће у Загребу донесе онај свој познати закључак о доласку у Београд и проглашењу и уједињењу целога народа са Краљевином Србијом. Што је до тога дошло, господо, заслужни су су многи људи, а ја сад не говорим о заслужним људима у опште.: јунацима и другим историјским личностима старијега и новијега доба, него само о