Ратне успомене

Кроз пределе замагљене.

И своме се селу кренух, -

МИ блажен се већ осменух.

И већ ступам у дом мили,

Где се моји снови крили,

И на њена куцам врата, Када минух крај вајата,

И она ми већ отвара, Е И ја стадох, бол се ствара; Он и Она. „седе, зборе, Вино! Светлост! — страсти горе: (Он одвратан демон ниски, Поднаредник аустриски, Погледа ме, па ме мери,

А она се лудо цери.

„ја сам!“ — рекох у горчини, Невешта се она чини, .

И од чуда, док нем стајем, Рече: „ја те не познајем!“ Сав се стресох тад од беса, Поверовах у чудеса, —

Нек се сруше сва небеса!

И пакао нек отвара

То што живот разочара.

То што од ње зачу тада,

> чега душа горко јада,

У мени се живот смути, Јекнух грозно: „„Јаде љути! Здробите се тврде стене!

Не познаје мужа... мене2!“

И полетех у том чину,

Да је здробим у прашину.

И док дрхтах с болом, муком , (Она само махну руком,