Ратник, 01. 01. 1921., стр. 386

348 РАТНИК

вели Штегеман. Не постоји „стратегијска принудност“; постоји само дата ситуација и акција која јој одговара према циљу. Досетке (5сћаомогје) само сужавају видокруг; оне могу да доведу у сукоб дело са захтевима стварности и да их замрсе у конце теоријскех заплета.

Није сасвим тачна ни опаска, да би Поћореков „положај у непријатељској земљи постао несношљив, ако не избаци противника из Београда“, те да је с тога био потребан пренос напада преко Колубаре. Жеља за поседом Београда није још могла играти улогу при решавању питања о прелазу преко реке. Београд је био само једна доцнија етапа кретања унапред; није ни имао велика значаја због срог положаја на крајњем крилу, као што је варош и била доцније евакуисана од Срба драговољно.

Штегеман каже: „Занос победе, који је Немце у августу примамио преко Ене (Ајзпе) у котао Марне, оживео је и код Аустријанаца, кад су 16. новембра приступили наступању преко Колубаре“. Ово упоређење односи се на сувеше удаљени предмет и због тога није тачно, а и ситуација била је сасвим друга. Не узимајући у обзир замашне и сасвим различне димензије борбе, Немци су летели три недеље од победе ка победи, заузели за то време једно туце утврђења и пројурили су најзад безобзирном поузданошћу на опасном бочном углу поред Париза и Монуријеве (Маџпошгу) армије а за одступајућим непријатељем, да би га приковали. Сасвим је друкше било у Србији. Истина, један жилав, рату навикнут непријатељ био је тучен, — славно дело трупе и уздижући осећај за њу. Али у операцији гоњења није било сјајне спољашности; упорни непријатељ има се потиснути корак по корак; о каквом „налету напред“ није било ни говора, нити је овде било какве пренебрегнуте бочне опасности.

Поћорек је продужио напад. За положаје се борило вишедневним жестоким рвањем. Појавише се велике кише, колубарска низија била је преплављена, на брдима лежаше снег дубок неколико метара. По глибовитим путовима застаде снабдевање, настале су тешкоће исхране и попуне муницијом. Пешадија остаде без обуће, артилерија се заглибила у блату. У оваквим околностима узети су најзад 23. новембра висови источно од доње Колубаре, а четири дана доцније и они код Лазаревца. Када после жестоких али неуспешних српских противнапада (испада) падоше и висови Маљена и Сувобора, на јужном крилу у руке Аустро-Угара, а њихова једна бригада уђе у Ужице, приступише Срби — 30. новембра одступању ка Аранђеловцу. !