Ратник, 01. 01. 1921., стр. 390

852 РАТНИК:

била више у логору Антанте, него на становишту својих савезничких дужности и отежавала је пролаз пошиљака централаца према Балкану свима чикармама оријенталске политике. Према Грчкој употребило се насиље, — против воље краљеве и већег дела народа, који је хтео да одржи неутралност, — помоћу Венизелоса; грчка острва пред Дарданелима била су поседнута; доцније, кскрцаване су трупе у Солуну. Али у Бугарској је Антантина дипломација имала тежак положај. Бугарска није била тако лако достижна насилним срествима, нити се могла застрашити као Грчка, а није јој се могла ставити у изглед никаква велика награда, јер би се то морало чинити на рачун Србије савезнице. На тај начин су у утакмици за наклоност Бугарске однеле победу централне дипломате — тешким жртвама. Десна обала Марице и предграђа Једрена морали су бити уступљени од Турске, источна Србија обећана Бугарима (6. септембра); тек кад су ови ступили у свој нови посед уступљен од Турске (21. септембра), прешли су отворено на страну централних сила. Врло доцкан уложи сад Антанта свој ултиматум (4. октобра); она није више могла преокренути створену ситуацију.

Овим су централне силе добиле новог савезника; оне су се трудиле да се користе положајем, да рашчисте ствари на Балкану, постигну везу са истоком и тиме коначно обезбеде бокове и залеђе. Прилике на осталим војиштима допуштале су оваку акцију: ратна дејства су при крају месеца октобра свуда дошла до извесног застоја. Истина, позицијски рат у Француској. распламтио се у неколико махова живље због Антантиних покушаја пролома — тако и сад у Шампањи и Артоа (крајем септембра), — али већа опасност тамо није претила. Велика офанзива у Русији гасила се, а на Изонцу још су Италијани, и после треће офанзиве, стајали приковани на десној обали реке.

Пре свега требало је поћи против Србије. План акције саставили су у главном стану у Плесу преставници четворног савеза: Конрад, Фалкенхајн, Ганчев и Зеки паша. Требало је да наступају једна аустро-угарска и једна немачка армија према северној граници Србије, на Дунаву и у области савске утоке, две бугарске армије са истока на српско-бугарској граници и на тај начин захваћајући Србију са две стране ставити је у кљеште. Макензен прими главну команду.

Стратегијско наступање аустро-угарско-немачких армија природно је било условљено тежњом, да се њихов пренос са руског војишта изврши што простије, по најкраћим и најугоднијим правцима а у што ближем односу према Бугарима. Удар одавде погодио је одмах животни нерв Србије: