Ратник, 01. 01. 1921., стр. 393

~

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ 355

тровицу—Приштину. Срби још дају отпора пет дана код Призрена, да би штитили одлазак нагомиланих колона кроз Дримску долину; затим и овде попуштају притиску бугарских нападача и коначно евакуишу бојиште (28. новембра). У Скадру се остатци армија скупљају око свога краља, који је, болестан, био пренет (!) кроз беспутне планине у носилима: има их још око 30.000 људи. Укрцани у Антантине лађе у арбанским лукама, буду пренесени на острво Крф, које је од Грка изнуђено; ту се опорављају и уређују; обучавају у војној служби младиће, који су се са њима спасли; појачавају се до на 50.000 људи и очекују време, које ће их понова увести у борбу. Они ће се понова појавити на Балкану у пресудном часу!

(Савезници нису следовали за Србима преко линије Пећ — "Ђаковица (Ђаково)— Призрен; они се окренуше противу двају противника, који су на Балкану још били на бојишту: Црногораца и Француза— Енглеза.

Црногорци су до сад играли прилично пасивну улогу; малим снагама Аустро-Угара били су држани у шаху; поред свега тога били су као забијени клин у месу, који је морао бити уклоњен. Црногорци су држали поседнут Ново-Пазарски санџак са својом главном снагом у продужењу левог крила Срба. Сад су их Аустро-Угри лагано потискивали натраг до горњег Лима, до Берана, где су се утврдили, — половином децембра; — разви се подужа позицијска борба. У исти мах са акцијом у Санџаку, Аустро-Угри напали су црногорске положаје на Ловћену. Ови положаји доминираху са својим фракцуским и италијанским топовима унутрашње затоне которског ратног пристаништа и стављали су прилично у питање његову употребу. Удружени напори оруђа са сува и са бродова од 8. до 10. јануара 1916. разоравају црногорске линије, Ловћен пада; 13. јануара улазе Аустро-Угри у Цетиње, престоницу земље. Овим су 7. јануара угрожени са леђа они Црногорци што се жестоко боре код Берана, краљ Никола (Никита) моли за мир. До 23. јануара поседнута је и унутрашњост земље, Црногорци полажу оружје.

Било је желети, да се одмах у почетку рата у исто време нападну и Срби и Црногорци, да се наступа кроз Санџак на Косово и тиме пресече Србима свака могућност повлачења према Јадрану. Али за то тада недостајаше снаге. Поход против Црне Горе остаде епизода за себе.

Док су Аустро-Угри овде на северу успешно разбијали последње остатке противникове, дотле су Бугари покушавали — доцније потпомогнути од Немаца — да постигну исти циљ према Французима код Солуна. 2. бугарска армија (Тодорова), кад је њено десно крило код Лесковца—Врање било опасно

23»