Ратник, 01. 05. 1922., стр. 64

КОЛУБАРСКА БИТКА 59

[ армију, што је од стране надлежних прихваћено са задоВОЉСТВОМ. Ја не знам тачно којег је дана он примио ! армију, али знам да је смена између њега и његовог претходника извршена у Мионици, и то, ако се не варам, 1-ог или 2-ог новембра. У штабу Врховне Команде заузео је његово место помоћника начелника штаба дотадањи начелник оперативног оделења, тадашњи ђенералштабни пуковник г. Живко Павловић.

[ армија, са појавама у њој, задавала је до тога времена врло озбиљне бриге у штабу Врховне Команде, стога, кад је ђенерал Мишић отишао да је прими, сви су били радосни, јер се не само веровало, да ће јој он поправити поколебани морал, већ да ће једини бити у стању да реализује оне идеје и жеље, које су дотле гајене у штабу Врховне Команде и са којима је он био потпуно упознат.

Колико сам пута чуо од тадашњег пуковника г. Живка Павловића искрене и срдачне похвале на рачун покојног Великог Војводе. И

Контра-офанзиву је желео цео народ, желела је цела војска, сви команданти, Врховна Команда, Двор, Влада, сви без разлике. Његово Величанство Краљ и Краљевска Влада знали су зашто се иста не предузима. Од команданата армија једино је тадашњи ђенерал Живојин Мишић, који је примио [ армију код Мионице, био тачно и потпуно посвећен у тајну о стању наше муниције. Он је био мудар ђенерал и велики војсковођа и ја сматрам да га клеветају они, који би му могли приписати намеру да противно жељама Врховне Команде предузима контра-офанзиву и да тиме исту стави пред свршени чин. И ако је ђенерал Мишић био човек веома одлучан и пун иницијативе, ипак је био свестан да се мора радити! у духу жеља Врховне Команде. У војсци се нико ни у мирно време не може одметнути од власти а најмање се то може замислити за време рата. Да он није ништа радио на своју руку, најбоље се види из факта, што се до Рудника смотрено и пажљиво повлачио по раније утврђеном плану и остао је у повлачењу све дотле, док није добијена муниција као и директива Врховне Команде од 19. новембра за прелаз у офанзиву. |

Управа Војно-Техничких Завода је била тако инсталисана, да је у својим радионицама могла да израђује око 100 шрапнела за пољску артиљерију више, но што је могла да израђује упаљаче. Због тога је она била у своје време тражила да се 100.000 упаљача поручи на страни и, у колико ме памћење служи, они су били поручени у Италији. Ми смо међу-

~