Ратник, 01. 05. 1922., стр. 74

ВАШИНКТОНСКА КОНФЕРЕНЦИЈА 69 мислили да су у њему нашли средство којим ће моћи умањити преимућство „Отала Рјее!“. Показани неуспех у овом погледу са њихове стране може се више приписати немању искуства у овом погледу, него ли немоћности новога оружја. Тврдити да ово оружје нема никакве офанзивне вредности, значи то исто што негирати употребу наших сумарена у Балтичком и Мраморном мору.

Из стечених поука приликом акције у Дарданелима ко може тврдити да сумарени немају вредности у дефанзиви. Јер да се они случајно у априлу 1915. године нађоше пред Галипољем, искрцавање трупа било би немогуће. Никад транспорти са људством и храном не би могли остати поред обале, да су били изложени нападу сумарена. Јер, у истини, када се мало доцније појавише „Гебен“ и „Бреслава“, они потопише две оклопњаче и примораше цео транспорт да потражи прибежиште у луци Миндроса, а тиме би врло отежана исхрана војске. Због близине сумарена свака блокада изблиза није била могућа, а услуге које они учинише у Северном мору, надгледајући непријатељску обалу, доказ су да исти за главну поморску снагу могу бити ослонац од велике важности.

Што се тиче употребе сумарена у трговачком поморском рату, немогућност, по самом положају у ком се они налазе, да осигурају безбедност посаде са потопљених лађа, само је по себи довољно да за ову врсту употребе нису, ако се неће да се уведе у праксу нешто незаконито и нечовечанско: да се лађе топе без претходне авизе.

Као закључак, изјава г. Балфура подлежи оштрој критици. Добивено искуство доказује да је сумарен у офанзивној акцији помоћно оружје главној флоти; у дефанзиви игра огромну улогу, а да за поморски трговачки рат није ни од какве користи, ако његова употреба буде заснована на законитости. Предлог Британије да се сумарени сасвим укину, наишао је још у самом почетку на неуспех. Што енглеска публика, научена за четири пуне године на страх од сумаренског рата, беше увек готова да са највећим одушевљењем прими све пројекте којима се тежи да се уништи све оно што јој замара мозак и што адмиралитет, сећајући се још како је недозвољена акција сумарена била довела скоро близу неуспеха, жели да види уништење ове врсте лађа, то није ни мало чудновато. Али тешко је уверити здрав разум наше владе, да она може веровати да ће друге нације дати свој пристанак за ма какав предлог који би био неповољан за њих а повољан за нас. Још више, може ли се заборавити оно када се одмах после примирја, још у првим узбуђењима победе, Савезници напо-