Ратник

ВАШИНКТОНСКА КОНФЕРЕНЦИЈА · 73

народа. Сећамо се, да се аналого овоме десио један случај у почетку рата; покушајем британске владе да реквирира две „оклопнице турске, које су биле поручене у Енглеској уписом из народа, беше јавно мњење у Турској због тога јако огорчено. Па ма како било, не треба се надати да се у Јапану „сматра да је олакшање финансијских издатака довољна компензација за жртве које је он поднео.

Ово расматрање ситуације Јапана доводи нас на други предмет конференције: решење питања Пацифика.

Реч је о будућности Кине; проблем који нису били у «стању да реше до сада потпуно ни уговори, ни споразуми, нити ма какве конвенције о миру. Он садржи много непо'знатих чињеница ван домашаја контроле људства, те да би се будућност овог хаотичног конгломерата бића људских, који сачињавају Кину, могла дефинитивно решити.

Узајамни односи, које напредак модерне цивилизације и знање створише између народа, чине да анархија или рђава управа код једног има утицаја на све остале. Кина брзо дође у такав положај да се више трпети не може и приближује се моменат да је интервенција са стране неизбежна. Један такав догађај само ће појачати мржњу расе тешку за умирење, а одатле ће произаћи сукоб од интереса међународног водиће се дипломатски преговори, и то ће довести до једне ситуације где ће и светски мир доћи у питање.

Ако ова интервенција буде потребна, природно је да ће

„Јапан, због једнакости раса и географског положаја, бити. одређен да је предузме. Јапанска политика се на то припрема већ више година. Али финансијски интереси и отворена пристаништа успротивиће се да овај задатак буде само њему поверен. Његова жеља да ову дужност на себе прими не долази ни из побуда освајачких, нити милитаристичких. Нема веће грешке него веровати да општи правац вођења једне земље зависи од њеног политичког режима.

Свака земља има једну основну политику, која је њој „својствена, а резултира од њеног географског положаја и њених економских потреба, — то је непроменљива политика, па ма какав био облик владавине, ма да иста може извесног момента претрпети промену проузроковану страним утицајима.

Русија, на пример, без природног излаза на море, па ма каква била, бољшевичка или царска, увек ће се борити за излазак на море: било то преко Цариграда, Персијског за„лива, Индије или северне обале Кине. Политика Француске од увек је доминирана потребом за осигурање источне границе, која још од незапамћених времена не престаде да се помера час напред, час назад. Зато се данашња политика