Ратник

РАЗЛИЧНОСТИ

ТИРПИЦ

Ако се вели да је историја учитељ народа, онда историју ратова треба називати: њиховим страшитељем. Како и не би, кад је она исписана крвљу стотина хиљада врлих мужева у вечиту књигу музе Клио. Нехотице нам се намеће питање: јели доиста увек неизбежно апеловати на бруталну силу, тражити небројених жртава и толика ужасна разарања — или се пак исти, па и још узвишенији, циљ може постићи и мирним путем, без крви» Из непристрасног проучавања ратова видимо, да је сукобима, који су се решавали огњем и мачем, гразлог често више у личној политици и пресизању појединаца, него у трзавицама између читавих народа. Нарочито нам то показује светски рат, овај највећи рат између свију, који је географску карту радикалније променио него сви досадашњи ратови. Не само звани него и најшири слојеви народа могу да просуде кобне последице частохљепља и таштине појединих властодржаца у овој светској кризи. Треба само посматрати оно четврт столећа владавине бившег цара Виљема, па ће се видети, колико је овај владар својим деловањем грешио против споразумевања између народа. Ниједан фактор светске политике не би имао да замери што је Немачка по безпримерном порасту своје производње, а у сврху заштите свог силног извоза, своје индустрије, трговине и рударства, почела да изграђује и своју флоту. Но какових ли је било говора, изазива, претња, што су пратили изградњу и развитак ове флоте приликом сваког поринућа брода или

ког било спомен-дана! „Наша је будућност на мору!“ — „Трозуб треба да је у нашим рукама!“ — „Наше оружје нека је светло, наш мач оштар, а барут сух!“ — „Реч Немачке треба да се чује у свим крајевима света!“ — То су биле крилатице,

које су у осталим државама одјекивале и изазивале свакојаке осећаје, само не осећај поверења. Цар Виљем беше аутократ који је умео забезекнути сав свет својом импулзивном политиком, беседама, депешама и наздравицама. Поред свог ратоборног расположења имађаше тај владар још и несрећу,