Ратник

14 РАТНИК

осећао да ће војска бити способна да стане чим буде добила муницију, да ће моћи да се мери са непријатељем, да га задржи и да га протера; сваки је био сигуран да нам је спас био једино у заустављању и у прелазу у офанзиву, као што је сваки знао, да би нас бесконачно одступање морало довести до катастрофе. И кад је ђенерал Живојин Мишић, командант 1. Армије на дватри дана пред почетак наше офансиве затражио мишљење од својих команданата дивизија да ли има изгледа на успех ако се пређе у офансиву, сви су они без без предомишљења и једнодушно били за предузимање офансиве! А били су тога мишљења за то што су тако исто мислили и сви команданти пукова, батаљона дивизијзиона, сви официри уопште, па и сви војници. Идеја за прелазак у офанзиву била је дакле општа, заједничка, безлична и ни за кога није била тајна. Једном речи, она је била идеја наше народне душе, па-није никакво чудо што је њу имао и командант 1. Армије, а и Врховна Команда! Према томе никоме се не сме искључиво ни приписивати.

Наша јака народна душа није дакле ни дугим одступањем могла бити поколебана, и чим је отклоњен материални разлог одступања, т. ј. чим је стигла муниција, српска војска, после једномесечног повлачења, налази у себи самој толико моралне снаге, да без иједног војника појачања, прелази сама у офанзиву и извојевава заиста дивну победу! То је заиста право чудо, и тавки су случајеви ретки у историји. Ја се не сећам да сам на сличан пример наишао. Потрбно је увек, да војска у повла чењу наиђе на какве нове снаге, које ће је појачати и подржати и које ће јој помоћи да пређе у офансиву. Аустријанци због тога, никако нису хтели веровати, да смо их ми сами потукли, већ су све држали да да су нам Руси дошли у помоћ! Нама пак није никако ишло у рачун да их у томе разуверавамо!

Француска војска имала је слично повлачење са границе у почетку 1914. год. Али је она ипак при одступању нашла подршке у новим трупама, а поглавито у војсци париске тврђаве, из које је изашла МТ армија под ђенералом Монуријем и напала фон Клука у десни бок; овај успех, повлачи успех на целом фронту и битка на марни је била добивена.

Код нас пак све појачање се састојало из неколико возова артиљеријске муниције, које смо преко Солуна добили. Због тога је утолико јача заслуга наше војске и у овоме примеру се очигледно износи на видик огромна јачина нашега моралаим безгранична истрајност наше расе.

Али ни овом победом нису завршена искушења наше војске и народа. Силна епидемија пегавог тифуса захватила је како војску тако и становиниство. Претрпљене су страхивите муке и покошен је огроман број људских живота. Благодарећи пожртвовању наших и француских лекара, епидемија је најзад