Ратник

НАША: НАРОДНА ДУША 15

савладана и војска је почела да се опоравља, попуњује и да припрема нове прелазе преко Дрине и Саве. Њена енргија није дакле епидемијом ниуколико ослабилабљена нити малаксала; напротив, она се осећа јаком за нове офанзивне подвиге.

У октобру 1915. год. устремљује се на Србију једно ново искушење веће од свију дотадашњих. То је била велика офансива Немаца, Аустро-Мађара и Бугара. Огромна надмоћност у снази, потенцирана још обухватом са трију сртана и прекидом једине железничке везе са Солуном, приморала је српску војску на одступање. Она је морала, са болом у души, да напусти своју груду земље и да се повлачи југу. У почетку је још и било наде да ће нас, савезници од Солуна подржати и да ће се ситуација моћи поправити у нашу корист; у том случају ми смо рачунали на заустављање на погодној линији и на прелазак у офансиву, као што смо то учинили на Сувобору. Нажалост, ускоро нам је било јасно да је то немогуће и да чашу треба испити до дна. И српска војска морала је одступити јединим слободним правцем, који је је још био остао — правцем на Албанију. Тај правац је био већ добро познат српској војсци из ранијих ратова и она је знала шта је на њему очекује! Потребно је било уништити сву колску комору и сва кола уопште, маршовати у колони по један кроз неприоходне кланице, без могућности макаквог успутног снабдевања. И тако, један за другим, морала је цела српска војска, да продефилује кроз целу Албанију, под ватром арнаутских пљачкаша, док није избила на оболу Јадрана у Скадар,. Драч и Валону.

Лако је схватити, колико је морално претрпео сваки наш војник при овом јединственом одступању. Требало је сваки дан посматрати непрегледне масе становништва — избеглица, дуж свију путова и чути и видети њихову муку и беду, требало је слушати експлозије, којима смо ми сами при одступању, морали рушити наше мостове, бацати магацине и фабрике, које смо једва и са претешком муком били стекли и брижљиво чували; требало је видети пролазак војника поред својих селе и домова, већином пустих; требало је видети моменат кад је војска, у тужној поворци, прелазила преко границе Отаџбине и улазила у туђину!

Требало је видети и масу других догођаја, од којих је сваки за себе био јак морални потрес, кадар да узбуди душу човекову и да га доведе до очајања. Искушењима ове врсте не може сваки да одоли и појединци су им подлегли, Али, маса војника са чврстом и добром сртабилизованом народном душом, остала је тврда до краја и одговорила је својој најсветијој дужности до последњега даха.

Ово дуготрајно повлачење, у дужини више стотина километара, у непрекидној; борби са непријатељем, са природним