Ритам

NADA I SLAVA

(HOPE AND GLORY) John BOORMAN, 1987. Sebastian RICE-EDWARDS, Geraldine MUIR, Sarah MILES, David DAYMAN distribucija: KINEMATOGRAFI trajanje: 113 min.

U istoriji filmskih vrsta verovatno nema škakljivije teme od ratne komedije. Braneći svoje remek-delo „Biti ili ne biti” (1942) od optužbi za neumesnost zbijanja šala sa ratnom situacijom, Ernest Lubič je rekao veliku i očiglednu istinu, „da su najozbiljnije stvari ujedno i najplodnije 110 za komediju”. Ali, dok su velikani poput Lubiča, Forda, Prestona Stardžisa i Blejka Edvardsa svoje ratne farse gradili usklađujući zakone rata sa zakonima komedije, II Svetski rat je gotovo onemogućio filmadžije u stvarno duhovitom bavljenju ratnim sukobima. Do toga je dožlo ne tcliko zbog krvavih užasa koliko zbog eksplicitne ideologizacije, koja je suština II S.R. Osim u slučaju Gordog Albiona. Kada su Pauel i Presburger 1943. snimill duhovitu i veličanstvenu hroniku „Život i smrt pukovnjka Blimpa” (jedan od najboljihbritanskih a i svetskih filmova svih vremena), Džon Burmen bio je desetogodišnjak koji je dečjim očima gledao svoje roditelje i susede u grčevitoj odbrani „Zemlje Nade i Slave” iz istoimene slavopojne kompozicije Edvarda Elgara. Duh „Pukovnika Blimpa” je i duh Burmenovog filma, samo šlo sun promenjene klase iz kojih potiču junaci sa odgovarajućim posledicama. Spasonosna vrlina je da nije u sve to upetljana ideologija. Humor proizilazi iz zahvata kojim se Burmen u svom raznolikom opusu („Point Blank”, „Oslobađanje”, „Smaragdna šuma”, „Ekskalibur”) nije bavio: bivšem dečaku, sada renomiranom reditelju, smežno ješto kao klinac nije shvatao šta je to smešno u roditeljskim strahovima i teškim dramama, ne mistifikujući ih, ne uveličavajući ih i pozivajući publiku da se nasmeje autoru koji je na ruševinama bom h ardovane Stole uzviknuo: „Hvala ti, Adolfe!” Vrlina filma, kao i Britanije uopšte, krije se u veri da je pobeda otadžbine prirodna stvar od koje nije prislojno praviti famu. Trend „klinaca u stražnim društvenim kretanjima” (Spilbergovo „Carstvo sunca”, Klimovljev „Idi i gledaj”, Kusluričin „Otac na službenom putu”) obično je pokriće za nelto drugo, bilo to bavljenje Japanom, bavljenje socijaiizmom ili, u zaista najboljera slučaju (Klimov) bavljpnje filmom. Burmen se bavi samim sobom i svojim zemljacima, mudro svestan da se od takve materije raože napraviti film godine, ali ne i decenije. Zato sebi dopušta razuđenu i labavu hronološku konstrukciju, birajući samo zanimljive prizore kojima je prisustvovao i od kojih može nešto da napravi. Zato na kraju filma čini izlet u sentimen talno sećanje na svog sjajnog dedu (Jan Banen koji igra karakter sličan Blimpu), čiji je lik važniji Burmenu nego filmu. „Nada i Slava” je zaista prijatno iznenadenje iz zemlje koja se, posle slavnih dana Imperije, jednako mudro povukla iz kolonija kao i iz filma (posle Ding studija) i prešla na televiziju.

Boško Milin

KRVOPIJCI

Dejan SORAK, 1989. Danilo LAZOVIĆ, Ksenija MARINKOVIĆ, Miro MARTI NOVI Ć distribucija: MORAVA FILM trajanje 87 min.

Nekoć je Dilenlatizam značio isto šlo i Amalcrizam: bavljenjc umctnošću iz ljubavi, kao bilo kojim drugim hobijcm. Danas, pak, označava neuko i neveSto pačanjc u ozbiljne stvari. Jedan od paradoksa jugoslovenskog filma je i taj da su u delu rcditelja Dejana Šoraka ostvarena oba smisla, Amaterski aspekl dokazuje činjenica da je svaki njegov film (u šest godina čak čeiiri!) svojevrsni ~rimejk" nekog drugog, koji mu se, verovatno jako svideo, a diletanIski aspckl —sam nivo filmova.

Pouzdan znamen estetike dcbitantskih, recimo pozorišnih, družina, bilo je pojednoslavjjenje problematike sižea, gde se kao zaшспа za suptilnost korislio prsl u oko. Kod Šoraka to se vidi u svakom njegovom „rimejku”; u obradi špageti vestema „Mala pljačka vlaka", u melodrami „Samo jednorn se ljubi” „Oficir s mžom”, u propagandnom vojnom filrnu, „Top Gan” —„Najbolji", i, konačno, u horor komediji, „Isterivači duhova" —„Krvopijci”. Kako Šorak u svojoj poetici objedi-

njuje Serda Korbučija, Rajka Grlića, Tonija Skola i Ivana Rajtmana, nikada neće biti jasno. Sigurno je da ih je načinio mnogo bolim rediteljima. Filmska režija je Stvaranje Sveta, a Šorak se zadovoljava organizacijom kadra. A da bi režiser stvarao bilo horor bilo komediju, potrebno je da poznaje ne samo njihove zakone, već i njihovu filozofiju. Ne želim da se bavim čudnom činjenicom da se u „Krvopijcima" vampiri mogu videti u ogledalu, te da noć provode u grobu. Problem je Sto rcditelj treba prc svega da zna umetničke razloge zbog kojih se „živi mrtvaci” pojavljuju medu nama, a ne da se na providan način bavi dnevnom politikom. Jer prosta je razlika izmedu jednostavnosti i diletantizma: prvu krasi vrlina da zna koliko je zaista potrebno da bi se neJto saopštilo, a drugi se boji da neće biti shvaćen i zato nema mere. U ovom je filmu dialog potpuno ogoljeni podtekst (scenario: Sorak), od koga se kosa na glavi đizala još na „Oficiru s ružom” (isto). Humor je trebalo da proizilazi iz potrage psihijatra vampirologa za vampirom —inkvizitorom, koga zavodi njegova mlada supruga, sve uz čežde dva poludivIja rodaka sa sela i visokog poliličara sa bioenergetskim pretenzijama, dok svi zajedno ne probude socijalisličkog vampira. Sve to ne može da bude smežno ako se samo nabaca na gomilu, a reditelju se čini da su izbor i obrada jedno te isto. Svejedno, njegova autorska ruka je i na ovom delu ostavila jasan i neizbrish' potpis. Problem je što nije ona ruka kojom se može prekrstiti pred avetima, već ona kojom se filmovi ne snimaju.

Boško Miiin

RITAM 82