РТВ Теорија и пракса

Gi Deson

TELEVIZIJA NIJE FILM

„Kinematograf’, „Sinema”, „Film” - bilo je potrebno pola veka da bi došlo do ove lingvističke evolucije koja obeležava popularni prodor onoga što je postala „sedma umetnost”. To znači da je filmovani spektakl odavno več bio navika, dok je televizija pravila svoje prve korake. Stoga ne iznenađuje što je većina Ijudi televiziju u početku doživljavala pod uprošćenim uglom razvijenog filma - „film kod kuče”. Ta banalna misao, iako veoma rasprostranjena nije zbog toga manje sofizam, rizikuje da smrtonosnom hipotekom optereti budućnost malog ekrana. U stvari nema ničeg pogrešnijeg od toga. Uostalom, iz iskustva koje omogućava konfrontaciju projekcija istog filma na velikom i malom ekranu, može se doći do zaključka Šta se u tom slučaju zbiva sa uravnoteženošću slike, suptilnim raspršivanjem svetlosti i ritmom senzacija koje dozira reditelj da bi zarobio gledaoca i da bi ga za svoje ostvarenje prikovao do poslednje sekvence? Biće prigovora na lošu podešenost prijemnika - to je tačno devet puta od deset - na razliku između individualne i porodične atmosfere u kojoj je gledalac i kolektivne neuobičajene atmosfere u bioskopu. To je svakako tačno, ali samo delimično; u svakom slučaju te dve pretpostavke ne mogu da pretenduju da objasne suštinsku razliku koja je tada uočena, svesno ili ne. U stvari, iako podjednako audiovizuelna, ova su dva izražajna sredstva različita, pa čak može se ići dalje u toj tvrdnji pa reći da su „suprotna”. U bioskopu je slika ogromna, čudovišna. Raspored u sali je jedina preokupacija gledalaca. Ta se slika stvara putem sukcesivnih mrlja nedeljama, pa čak i mesecima. Do koje se samo minucioznosti tu iđe: šest sati rada sa čitavom ekipom da bi se na traku prenele dve do tri minutne projekcije.

172