Руско-српско огледало

— Каква невоъа? Нема: ту никакве неволе... Треба, само што зише ватре... Хе], момци! — дрекну Стуколов радницима, — пробудите се ве дедном! С и

Радници се нерадо дигоше, и задедно са Стуколовим и Потапом Максимовинем почеше да ложе велику ватру. Дотле сасвим слабачак пламен претвори се у велики, прождируни огатъ.

— Да их само видите, сва сила, их 2! ...причао }е Потап Максимовив, док му ]е уши парао _непридатан шкргут вучих зуба. .

Звери су се вен дасно могле назирати. Осветъени светлошву ватре, вукови су седели и деднако режали.

— Штета што немам пушке, да их мало увут-

кам, — рече Стуколов.

— Бозъе да Бутиш... каква пушка! Гледа] да нас шиве не прождру! — заплашено Ве Потан _Максимовив.

Вукови прилазе све ближе и ближе, и отсто]алье се све више смаъу]е. Они насрьу. Узнемирени коьи вев одавна су оставили сво]е зобнице: стрижу ушима и стишчуви се, напрегнуто мотре у нов. -

Профе читав час откако су путници У власти крвожедних звери. До свануба ]ош ]е далеко, а кад би и свануло, ко]е ли ва]де од тога, }ер тада, се ватра, слабо види. Али Стуколов ]е човек кои се не препушта тако лако. Када вукови прибоше сасвим

близу, тако да би их могао мотком гафати, Стуко-

158