Свет

BIBLIJSKI EGZODUS SRBA (2): IZBEGLIČKI KAMP U LOZNICI

Pise: Rada Kovačević

онш »т® si ташаиш и Ti iiisft i v iiiti SEiNi 101,1 U SRBUISU KUPILIKUCEIUŠ PIE fll iaSiii!

Maša novinarka I Hada KogaČßvić posetila m prošle 1 " ~~ ■ 1 - —ф- ■ •tar 1 ' nedelie granični prelaz r па Brini kcd LozniGe iizbeglički kamp и Sportskom gffithi "Lagaior". Ego šta ja ćula od Srba propnanih iz držago koja ie nestala za 24 ćasa:

eveli je avgost godine 1995. i šesti dan kako kolone Srba Krajišnika, izbeglih ispred hrvatskih granata, hrle ka neznanom utočištu. Poneli sa sobom gole živote, pustoš u srcu, mnogo gorčine i najviše bola za Krajinom. Zestoko granatiran Knin više nije srpski. Krajina naprečac, preko noči, očiščena od Srba. Тгаgično suspeudovan mir naterao je na hiljade da "prebrode" Drinu. S druge strane reke je Srbija. Ona će ih primiti. Nikada ih nije izdala. Neče ni ovog, ratom otrovanog, leta. Noč je i autobus grabi prema Loznici, jednom od glavnim prihvamih centara krajiških izbeglica. Jedanaestoro nas je putnika. Svako od nas tišinu čini tišom. Na autoputu, na deonici od Rume ka Beogradu, srečemo traktore, Na njima najlonom poknveni Ijudi i zavežIjaji. Usporeno, sa svojim tužnim teretima, kreču se trakom obeleženom žutom linijom. Ispred isprekidane kolone ide milicija. Autobuski farovi osvetljavaju uplašene dečje glavice. Pada sitna, uporna kiša. Liči na jesenju, koja, kad počne, dugo ne prestaje. "I nebo nas zaboravilo", rekla mi je sutrađan u Loznici jedna izbegla gnnnazijalka iz Knina. Mokrim asfaltom promaknu tek ooneku kola. Tišina traje. l’rija i siueta. t'utim glasno i molim se tiho. Duboko u sebi. Molim se za prog-

nanu srpsku decu, žene i starce. Molim, a ne znam više koga. Ne znam kom moćniku da učiru da se beskućnici vrate u svoje domove, da zaustavi obarače, da kazni zločince. Kome da doviknem; '’Hej, vi tamo, dosta je bilo!" Ne dajte da se više množe mrtvi ratnici i mrtvi civili! Zar ih nije previše na prostorima rasturene Jugoslavije?! Plaši me ironično-hladna zabrinutost velikih i moćnih. Ta i dosad su ćutke prelazili ргеко srpskih stradanja i nasilnih seoba. Sutradan u Loznici iste i još teže slike. Neobično sumorno jutro, smrknuta i zabrinuta lica. Loznica, grad pulnika nenamernika. Mnogo ih je sa istirn i sličnim sudbinama prošlo krpz o\'aj grad, otkako je rat počeo. .Scćam se aprila “92. kad je u Bosni počeo "belaj" i kad je Loznica raširenih ruku priraiia prvi taias prekodrinskih izbeglica. Bilo ili je i Srba i Muslimana. J svi su biii nahranjeni, uapojeni, okrepljeni, lečeni i odmoreni. I majka Srpkinja i majka Muslimanka, Srbi nisu praviii razlike. Zbrinjavali su nezbrinute, ue misleči na уеш i naciju. Pričali sn mi

tada Izetbegovićevi sunarodnici da Alija za suverenost Bosne i svoje ciljeve ueće žaliti ni njihovu krv i da će razgovor preko nišana potrajati. Danas vidim samo patnje izbeglih Srba. Loznica i Lozničani čine sve đa im olakšaju muke. Pomoč koju su dali za samo nekoliko dana bliži se cifri od milion dinara. A siromašna je to opština i skoro da više nema snage. Osim toga, ocenjeno je da će glavni talas prognanih tek početi da pristiže. Do sada ih je pristiglo negde oko 20.000. Na dvanaest otvorenili punktova konstantno ih je oko 6.200. Jedni odu, u tranzitu su, drugi pristignu. U Crvenom krstu stahje mobilno. Dežurstva traju danouočno. Humanisti apeluju. skupljaju i dele pomoč ouiina koji su, naprečac. preko noči, postali beskučnici. U hodniku srećeni Čedu Bojića, upravnika centra pri komesarijatu za izbeglice u Banji Koviljači. Nagledao se prethodnih dana srpske nesrece, pa kaže: "Nisam euo da jc kataslrotn Srba I/. RSK doživeo ijcdan narod. Ovo šfo je uašim ijiutiina u

Krajini učinjeno, nezapamćeno jc. Hrabri ше samo što nas koji pomažemo nije uhvatila pauika. Mi пс snsemo da se prcpitstimo emocijama. Samo, srce mi se cepa, posebno kad vidira svu t« паpaćenu decu." Ispred oglasne table, na kojoj su spiskovi sa imenima prispelili izbeglica, tiskaju se Ijucii. Traže svoje. Jedan pedesetogodišnjak, seIjak iz okoline, pita; "Kome treba da prijavim pomoć? Imam brašпа, masti, povrća". Ođ uekog čujem da su jutros bili i predstavnici Britanske ambasade. Voz bez voznog reda, ne mogu da pobedim suinornu asocijaciju. Kolega Bane Savić iz Radio Pođrinja, koji je stalno na terenu s izbegiicama, priča mi đaje protekla noć bila posebno dramatična. Veliki broj izbeglih prespavao je na traktorirna, ne želeći da se odvoji od опо malo ponete imovine. Neki su noć proveli pod traktorskim prikolicama ili pod otrovreuim пеboin. A padala je kisa i bilo je liladno. Deljene su ini plastične folije da se koliko-loliko, zaštite od kišc i neba. Neki su, opet, posie stotina

kiiometara patnje ostavili i ono najnužnije što su poneli iz svojih bogatih kuča i prespavali u prihvatnim centrima. Mnoeima od njih joznički lekari pruždi su stručnu međicinsku pomoć. Štičenici Doma za decu bez roditelja iz Banje Koviljače velikodušno su se odrekli koiača i dela ručka za one koje je nesreča nagnala da, bežeči ispred smrti, utočište potraže u njihovom gradu. A takvih je mnogo. Kad bi samo most па Sepku, koji spaja Republika Srpsku i Republiku Srbiju, mogao da progovori. Umorio se i kamen od prcvelilće Ijudske patnje. Gleđam kolonu izbegiica kako prelazi u Srbiju. Danas još, kažu, nije velika navala. Juče i nočas bilo je mnogo gore. Prilazira kamionu parkiranom na prvim metrima zemlje Srbije. Zavimjem u prikolicu. Skoro da je prazua. Unutra, dva čebeta, jorgan dva-tri zavežljaja, tri vekne svežeg lozničkog hleba i jedan dečačič. "Davor. Ime mi je Davor. Više se ne plašim. Sad smo « Srbiji. Л Jesi )i ti, teto, katl tako ideš, vidjeia negdjc moje drugove iz Smiijči-

ća? Ja nikog još nisam sreo. I oni sn se negdje sklonili”. Obečavam mu da će jednog dana sresti svoje drugove iz prvog osnovne. Mališan razvlači usne u nešto što liči na osmeh. Pitam ga čega mu je najžalije. "Kuće'V odgovara bez razmiŠjanja i tihc odlazi u mračni deo kamionske prikolice. "Pobjegli smo iz Smiljčića, to je ofština Bcnkovac, u pctak nadovezuje se njegova sestra. Kad je počelo žestoko granatiranje prve linije, uplašili smo se. Tata nam jc s položaja poručio da se nemarao čega bojati. Kađ su se kasnije oglasila crkvena zvona, znali smo da moramo bježafL Jcdan komšija je prvo menc i brata prevezao kod tetke u Bukovič. Oko tri po ponoći došao je tata. Piače, hvata se za glavu, ne zna šfa če. Ne vjeruje da se vojska poviači. Ništa im njihove starjesine, kad su se vratilc sa sastanka, nisu rckle. Tck kad su ih vojnici pilali, moga ii đa idu da spasavaju fami-

Svet 18.08.1995.