Свет
lije, rekli su im da su slobodni. Onda Je tata otišao po шапш. Našli smo se u Benkovcu i nastavffi zajedno u izbjeglištvo. Ne znamo kuda ćemo. Imamo samo neke rođake u Mladenovcu, ali i oni su izbjegli pre tri godine". Prilazim novoj grupi nevoljnika. Na licima odraslih očajanje, шпог i vidljivi tragovi šoka. Na nekima se očitava jed i ogorčenost. Takvi se opredeljuju za čutanje. "Šta nam sad vrijedi da pričamo. Nije ovo samo naša nesreča" - k,aže jedan sedamdesetogodišnjak, kao da bi da svojim sapatnicima da znak da čute. "Ništa nas ne pitaj, dijete moje" - dopunjuje ga starica povezana cmom maramom. - "Mi niti znamo odakle dolazimo, niti kuda smo se zaputili". Dvedesetogodišnji M. V. iz Knina ne želi javno da se legitimiše. Pokušava da nađe reči i dočara kako je granatirao Knin. "Praštalo je i pucalo. Grrajeii su i nebo i zemlja. Granate su, čini mi se, ispaljivane svakih раг sekundL Bježao je svako, stihijski, neorganizovano. Kako je ko znao i umio. Hrvati su tukli iz pravca Sibenika i Grahova. Baš po civilirna. Vojnici su spasavah nejač, familije, žene, djecu. U Kninu je ostao samo pokoji staгас. Ja sara, evo, sačuvao živu glavu i spasao majku. I to je sve što rai je od Krajine ostalo". Tu u blizini je jedan sredovečan muškarac. Vunjak Milan (1952) iz Debelog Brda kod Korenice. Nekad, u miru, bio je čuvar lovišta u nacionalnom parku Plitvice. Kako se zaratilo, postao je vojnik i zemIjoradnik. Oskmjen o staru istrošenu "ladu". koju šlepa komšijski traktor, gleda odsutno put lozničkih polja, kao da bi tu, u dalekom Podrinju, da pronađe nešto svoje Krajine. U očima mu tuga i sačuvani tragovi ponosa. Plašim se da ga pitam kud je naumio. Svako pitanje je, čini mi se, uvredljivo, bolno. "Ne znam šta mi je s bratom, Vunjak Vujadinom. Je li živ ili mrtav. Оп je bio na položaju... Tarao kod Plitvica, Plješevica. I ja sam s položaja otišao tek kad je komandir rekao da je sve gotovo. Kad sam došao kući, nigdje nikog. Provalim unutra, uzmem ključeve i sednem u ovaj stari auto i krenem. Kolonu sam stigao u Lapcu. Tu sam našao svoje i vidio sam i starješine i vojsku". Na pitanje zar ništa nije mogao da nasluti, da načuje, a bio je među vojskom, na položaju, odgovara; "Više su znali oni koji su bih kod kuće i oni koji sn trgovali s Turcima. A bilo je takvili. E, fakvi su na vrijeme izbjegli, pokupili sve što se moglo ponijeti. Neki su čak u Srbiji i kuće pokupovaii. Ostala je raahom sirotinja. Da je meni neko rekao šta se sprema i ja bili napakovao prikolicu i dovezao makar jedan traktor. Da sufra, kad dođem negdje u polje, imam s čirae raditi. Ovako, šta ću s ovim starim autom? I njega šlepam. Sad bih ga niz drinu bacio. A šta sam sve ostavio!. Dvadeset sedam jutara zemlja, dva traktoга, prikijučne mašine, šest krava, dva bika, osamdesef ovaca i šta ti sve ne. Imao sam i nešto ušteđevine, ah moji, onako uplašeni, iza sna, ni fo nisu znali ponijeti. Efo, od cijelog života imam ovo dvoje djece, ženu i majku". Pokazuje Milan rukom put svojih koji sede premoreni i napačeni
u pokvarenom autu. S njima i dvoje staraca, komšija. "E, u Lapcu, umalo svi ne izgibosmo" - oglašava se starica kroz prozor auta. - "Ovaj raah Mirosiav, on je Milanov sin, vidiš U ga, četrnaest mu godina, a оп je sve vrijeme vozio fraktor. Tolike kilometre. Četmaestoro nas je spasao. I tu u Lapcu jedan srpski vojnik, kad je vidio dijefe za volanom, osuo rafal na nas. Sigumo je bio pijan. ZausfaviU ga drugi vojnici. AU, traktor više nije mogao dalje. Otišla mu i stakla i gume. Sve nara u traktoru ostalo. I ono maio robe što smo ponijeU i hrana za djecu. Onda nas nađe Milan i nas sedmoro spakuje u ovaj auto. Tri dana ništa nismo jeU. Tek kad nas je sreo jedan naš kotnšija, dao nam je punu torbu hrane. A moja porodica se rasula. Tu je samo ovaj moj deka. Ćerku, zeta i unuka posljednji puf smo vidjeU u Lapcu. Dogovorffi smo se da nara opet zborno mjesfo bude Petrovac. AU, nema tu zbornog rajesta. Sve je to otišlo dalje, valjda za Banjaluku". Guše staricu neposlušne suze. Briše ih mokrim zavojem, kojim je maločas hladila glavu, i nastavlja: "Od Bijeljine dovde prošU srao bogovski. Ljudi su nam daU i hrane i vode i Ujekova". Sedamdesetogodišnjak, koji maločas nije hteo da govori, sluša i ne uspeva da zadrži reči; "Doživio sam i prošU i ovaj rat. Sve su mi fašisti ’4l. pobiU. AU, ove straliote i sramote nisam vidio. PirčaU su nam, fe možemo ovo, te možemo ono, te može se Knin i od najjače vojske braniti. Kad ono, vraga. Vidiš šta dočekasmo. Da sa svojeg dobra bježimo od nemila do nedraga. Da ti samo vidiš onu pustoš kud smo prošli. Luta poljima napušfeno biago, riču gladne krave i tovnj bikovi. Da ti srcc za onim blagom prepukne. Ustaše su tukle baš u centar Bunjića. Strašno je to vidjefi... Ideš fako u onoj bježaniji, a granafe padaju. Svako svoje mrtve vozi sa sobom. PosUjc su ih usput sahranjivaU. Roditelji su svoju djecu sahranjivali. Umirala su djeca od Lscrpljenosti, straha, bez vode". Mladu ugostiteljsku radnicu iz Benkovca, koja iz nekog svog razloga prećutkuje ime, pitam kako je ona doživela i preživela svu tu golgotu. " Još je nisam preživjela. Опа još traje. Zar ovo nije golgofa? Stojim ovdje i čekam tuđu milostinju. Prognana, potcijenjena, uvrijcđena... Gorjelo je sve. Nebo i zemija. Nisam mogla da se snađem. Kad čujera, ustaše bombarduju Benkovac i okolinu. Sve dotle mi smo se uzdali i u faj VensOvenov plan. VjerovaU smo da nam se ove strahote ne mogu dogpditi". Svaka izbeglička priča slična onoj prethodnoj. I svaka od njih, opet, nosi notu lične Ijuđske patnje i tragike. Da se čovek razboli slušajući ih. Ovo poslednje potvrđuju mi i zaposleni ua benzinskoj pumpi. ispred koje prolaze i zastajkuju izbeglice sa svojim sumomim teretima. "Da samo znate s kakvim smo se sudbinama i prizorima mi ovdje sreU. Prošle noći sain radio i do kasnih poponoćnili sati ra/.govaгао sa ovmt Ijudima. Jedan od njili ostao je najdužc u razgovoш. U jednom frenutku pitam ga Sto malo ne prilegne. ТВ!! ja, aU ncmam gdje’. Pa, u traktoru, kao i ostalil, odgovorim mu. Togledaj samo šfa mi je u traktoru’, branio se. Priđcm traktorskoj prikolici i
podiguem najlon, kojim je bila prekrivena. Kad ono, ispod tankc folije, osmoro dece. Poređani kao kifle. Starosti negdc između d\c i po do tri godine. Svi budni i svi ćutc. Prestravljeni, imezvereni, ozebU. Setim se da imam u koUma ćebe i pokrijem mališane. Koliko je samo zahvalnosti bilo u njUiovim očima. Nikad nisam vidco zahvalnije dcčije oči. Sutradan me čovek pozvao na čuveni krajiški pršut. Nisam hteo da ga uvredim. Dugo sam žvakao, kidao jedno parčcnce, samo da njima osfane više" - priča mi Saša Petrović sa benzinske pumpe. Opterećena svim tim Ijudskim patnjama, upućujem se ka Sportskom centru "Lagator". Ташо su smeštene izgbeUce. Ispred hale isti prizori. Kao precrtani. Parkirani traktori, kola kroz čija stakla "vire" na brzinu skupljeni zamotuljci. Na betonskim stubovima poslužavmci sa kiflama, krofnama i drugim pecivima. Spremile ih za izbegle lozničke domaćice. Malo dalje, uz ivičnjak trotoara, sede dve devojčice. jedna starija i jedna mlada žena. Uz njih tridesetpetogodišnjak u maslinastoj košulji. Započinjem razgovor. Bojana ima šest, a Шјапа osam godina. Stigle su iz Knina. Svaka od njili drži po krišku lubenice. Mlađa Bojana, čas gricne lubenicu, čas češlja s\ r oju lutku, koju je uspela da izbavi. Detinjstvo traži svoje. Pa makar i u izbeghštvu. Njihov otac Milan, potišten, depresivan i vidno ogorčen. Bio je na položaju. Planirao je da ih odveze samo jedno petnaestak kilometara od Knina. Nije verovao da je krenuo na put bez putdkaza. "NajžaUje mi od svega mojc Krajine. Moralno sam slomljen. OstaviU smo u Krajini naša grobIja, našu istoriju, prošlost. Sve. Stid me. Prži me nostalgija. Sramota je ovo za cio srpski narod" kaže, gledajući u svoje prašnjave cipele, Petar MiUvojević iz Knina. Podsećam ga da im je Srbija pružila ruku, primila ih Ijudski, sa saosećanjem. "Naša vojska je slabo naoružaпа" - vraća se svojoj priči. "Bio sam tenkista. Sajlama smo u manevrima vukU izrabljene tenkove. I pored svega, samo da je nejač, da je civilno stanovnlštvo na \rijeme bilo evakuisano, fvTdim da bi vojska Knin i Krajinu branila, pa i po cjenu uUčnih borbi. Ov ako, kako se uradilo, Knin je Нгvatima serviran kao na tacnL Zato i govore njihovi bojovnici da lakšeg zalogaja u ovom rafu nisu imaU. Kad bi se nešto preduzelo, bez rječi bih se vratio u svoju Krajinu. Ne znam kako ću jc prežahti. Bilo bi mi najlakše kad bili negdje daleko ofišao. Možda da živim u AustraUji Ш Kanadi, recimo. Aki, kako? Još čujem vatrenu kanonadu hrvatskih ’ognjeva’ i haubica 133 mm. TukU su istovreroeno i prednje Unije odbrane. Bio je to organizovan, па vrijeme razrađen, sinlironizovan plan. Trajao je čitav dan". "Nišfa ше ne pitajte" - braui se od razgovora mlad vojnik, skoro dečak, koji malo povučen u stranu prisluškuje kazivanje svog starijeg kolege. - "I ja sara bio na položaju. Nikakvog predznaka za povlačenje nije biio. Kad smo moji drugoi i ja pokušaU da aspostavimo konfakt sa svojima, nike se nije javljao. Zovemo Knin, niko ne odgovara. Bcnkovac, opet tišhia. Tek pos Uje više od sata, javc nam se i kažu. Tovlačenje’. ImaU smo jedan ’BOV’, sa Utrom benzina i 'Dajc’, bez benzina. Okačimo se svih pefnaesf, koliko nas je bilo, na ’BOV’ i krenemo. PrešU smo tako oko 800 m i sfali. Benzina vi-
še nije bilo. Onda zapalimo oruđe i nastvimo pješicc. Kasnijc smo se priključiU koloni". Na platou ispred zgrade nekoUko mališaua. Svi ispod deset godina. Pitam ih za roditelje. Stidljivo, skoro uplašeno, upiru prst ka traktorima, koji se upravo spremaju da nastave svoje putovanje. Pokušavam da uspostavim kontakt s decom. Pitam čega se to igraju. "Ničega" - odgovara najhrabriji. - "RekU nam da trčimo da nas manje bole noge od sjedenja u fraktoru. DobiU srao raspored đa idemo dalje". Srce mi se steže. Gledam ih i misUm; kako li će se zvati novi tabori u budućim dečjim "ratničkim” igrama. Hoće li se naši maUšani i sutra, kad sve ovo prode, igrati Nemaca i partizana, Ш će vojske nositi imena današnjih progonitelja i prognanih. Nameravam da uđem u zgradu. Na vratima me zaustavljaju čistačice. "Nema ovde više izbcglih. OtišU su. Ол о mi čistimo i spreraamo za druge koji tek treba da prisfignu", kaže mi jeđna od njih. Čujera parčence razgovora koji usporeno vode dve ž.ene. Sede па "premorenoj" traktorskoj prikoUci i jeđu po parče pite i odsutno gledaju u daljinu "NajžaUje mi blaga. Ostalo mi je blago zatvoreno. SpaUće ga. Izgorjeće mi živo blago.~", kaže jedna. Seljak je to, mišlim, žao mu blaga, kao čoveka, Ne zadržavam se, ništa ih ne pitam. Unapred znam šta ću čuti. Sve priče, kao prepisane. Pune Ijuđske nesreće i tragike. I sve to zbiva se dauas, u smiraj dvadesetog veka. Tužno i skoro neverovatno. Reče mi jutros, između ostalog, Čeda Bojić da su ujemu kao čoveku najteže pale potresne priče
onih izbeglica koji su doživeli gra natirauje, bombardovanje. Mnog < od njih gledali su kako sa delovim; Ijudskog tela. sa iskomadanim Ijud u skim mesom lete i kola u kojima si . prevožene iztoeglice. Umiraie si bebe. Umirali su u zbegu i stari Sahranjivali su ih uegde poređ pu ta, па brzinu, bez znaka i obeležja Posle jezivih prizora i tolike kohči ne pretrpljeoog straha jeđna devoj у čica je potpuno osedela. Svetsk . mediciua je zabeležila samo još ne koliko sUčnih slučajeva. Posle svega, onim istim autc l putem na kojem sam srela prve iz begUce, vračam se u Beograd. b kao da se s mesta nisam pomerih t srećem iste sUke. Skoro neprekidn t n kolonu traktora sa izbeglima i nj: hovim zavežljajima. Ponegde s ugnezdio i poncki putnički auto. P plastičnim kesama, u čaršave uv jenim paketima iako ih je razluči od ostalili putničkih auta. Jedan "f ća" se, u nedostatku sajle, dt gačkom motkom rr šlepao za tra] tor. Na jednoj prikoUci konopcur pričvršćen kauč. L' plastičnom bt retu, sigurno je brašno. Neko : setio i da posie leta dolazi neL vesna zima, pa povezao peć; dru; vuče šporet "smederevac". Jedr majka oprala pelene, suši ih t konopcu zavezanom između kafc ne i traktorske prikolice. I šta još reci posle svega ovi ga? Ostaje još samo zrno nade < će svetska zajednica. Savet ba bednosti UN. Organizacija Е\тр ske bezbednosti po\’ero\ ati u istir ta stradanja ргеко 200.000 progo nih Srba. da će ua mesta zločii posiati svoje posmatrače i konaćt ređi "stop" nesreći, koju čow čoveku čini samo zato što je dru, vere ili nacije i u ime tamo na uesuvisle poUtike.
8
BIBLUSKIEGZODUS SBBA (2): IZBEGLIČKIKAMP U LOZNICI
BIBLUSKI EGZODUS SBBfl (2): IZBECLIĆKI КДМР Ц LOZNICI
18.08.1995. Svet