Сион

78

стаде данас тако рећи, господар света. Нема јаче силе, него што је знање. После Пруске почеше и остале државе европске уводити ту обвезу. Француска, која је с почетка тај услов усвојила онако у пола, као што је од прилике и код нас, сада тражи ту обвезу у најсгрожијем смислу. Шта више, и сама Инглеска, која је досад највише била противна томе, сада јавно признаје да без обвезе нема правог напредка у васпитаву. Истина, то је жалосно, да се човек приморава да ради оно, што је очигледно у његову корист; али шта ћемо кад то опет сваки неувиђа? И ако знање усавршава човека и уздиже га на ступањ правог човечанског достојанства, опет опо није тако примамљиво за неразвите људе. Учити се значи трудити се. То је истина један од најплеменитијих трудова човечијих, али је опет труд. „Без муке, нема науке" вели народна пословица. А спаки није вољан да се труди и мучи. Незнање има и своје примамљиве стране, има своја задовољства, која задржавају човека у том стању. Лењост, готованлук, банчење, то су свагдашњи верии сапутници незнања, и човек остављен сам себи, неможе лако да се ослободи тих недостојних пратилаца. Ту је потребна општа друштвена снага. Кад друштво зна, да чланови његови без знања немогу бити корисни ни себи на друштву и што је год више таких чланова у једноме друштву, то је све већа сметња папредку целине, онда је оно дужно да употреби сво.ју снагу да те сметње уклони с пута. То је задатак друштва. Друштво неможе напредовати, ако чланови његови сметају један другоме, ако једни живе о трошку других; оно може напредовати само онда, ако сваки члан друштва живи у своме труду и своме зноју, ако сваки ради за све и сви за свакога. А да сваки може тако радити и живети, треба га најпре за то успособити, треба му дати потребна знања. Па за то друштво има права да свакога члана свога намора да се уснособи за рад, без кога неможе живети, а да не буде на терет друштву.