Сион

116

биди владари цркве, али су то достигли — присвајајући — мало по мало сва права еппскопске вдасти и ч^сти (гдасови: „мучи безсрамни протестанте! мучи! мучн једном!) — Ја нисам бе^срамнп протестант, и заиста не, н по хнљаду пута, не! Историја није ни католнчка, нн ингл^ска, ни калвинска, нп дутеранска, ни а^рмивњја«ска, нп источно-грчка, а још мање ултрамонтанска. Она је снаж' '"^нија но све веропсповести и законн гцжвених сабора. Пиши против историјског ( Факта — ако смеш, ^али га нисн у стању уништитн, кано што несмеш ни једне циг^е из колосеума истргнутн , а да се овај не сруши. Ако сам што против историјског Факта рекао, докажи ми Фактом историјским, и ја ћу онда опорећи. Претрпите се, па ћете видети и чути, да нисам све оно рекао, што сам хтео и могао рећи, па да знадем да се за мене на пијаци св. Петра гло мача (спадиш те) спрема, ипак не би ћутао,~и зато хоћу да продужим мој говор. Господин Дупандоуп, учини неке важне приме^бе о овом ватиканском сабору, и те су прим^бе умесјне. Ако Пнја IX. прогда- ; симо за непогрешљнвог, морамо признати, да су и сви његови пре^- у ходници биди непогрешљиви. Ади, поштована браћо, историја нам сведочп, да су неке папе страшно грешиди. Можете ви ово сматрати за неважно, п приписивати несмотреностп тих папа, једном речи: како вам је воља гдедајте на ту ствар; ади ја хоћу то да докажем. ј+ Папа Виктор (192), пзнајпре одобравао је монтанизам, а доцније, тај исти монтанизам гонио. Марцедин (296—303), био је предан незнабожтву, одлазио је сам у храм Весте, и обожавао је ту богињу. Можете вп рећн: да је то само часак сладостп, али ја вам одговарам: да нра^и намесник Ј. Христа, треба пре да умре, него да постане оДпадник. Ли^ерије (385.), одобри прогнанство, и признао је аријанизам, па из прогнанства опет је повраћен и у службу примљен. Грпгорије I. (578—590), назива безбожником свакога, који би се општим, најстаријим епископом назвао а на нротив, БониФације III. (607—608), умодио је цара Фоку, оцеубијцу, те му је ову титуду дао. Пас^ад II. (1088—1099) и Евгеније (1145—1153) одобраваше ову титулу; а Јудије II. (1509) п Пије (1560) забрањиваху. Евгеније IV. (1431—1439) одобраваше Базељски сабор и подеду чешке цркве, а папа, Пије II. (1458) ту дозволу опозва.